Пише: Настасја Писарев
Што би зумери рекли, љубитељи Кафке су се ових месеци„богато гостили“, пошто је после Кафкиних „ПисамаМилени“, недавно изашла и збирка писама чувеног писца које је слао пријатељима и породици, а у избору и преводу Јовице Аћина.
Међу изабраним порукама и писмима су она писана дугогодишњим пријатељима попут Макса Брода и Оскара Полака, сестри Отли, родитељима, и другим блиским људима. У овој збирци се налази и чувена порука из заоставштине у којој Кафка моли Макса Брода да спали све његове рукописе без читања, што Брод, на сву срећу, није учинио.
Књига садржи и разноврсне пратеће текстове приређивача, у којима Аћин покушава да приближи живог (он каже вечно живог и актуелног!) Кафку данашњем читаоцу. Кафкина писма без сумње се могу читати као права мала литерарна дела – фрагменти који, изван контекста свакодневне преписке, имају уметничку вредност по себи.
Паметно изабрани текстови, често међусобно врло различити, дају динамичну, узбудљиву слику богатог, неуобичајеног унутрашњег живота и живе, особене имагинације: од упечатљивих поетских слика на разгледницама (попут крокија замка у дописници послатој Броду, који призива тон чувеног истоименог романа), преко одломака песама, интимних исповести (попут оне о односима са женама или дирљивог тестаментарног писма оцу, у којем покушава да објасни зашто га се целог живота плашио), па све до једне од његових најранијих сачуваних приповетки (из 1902), коју је послао у писму Оскару Полаку.
У једном од својих дневничких записа Кафка пише у коликој мери га снови обузимају и како се ујутру вечно буди исцрпљен; и у писмима је евидентно колико је његово будно стање испреплетано са сновима, који се чине као скоро једнако важан део његове свакодневице као и јава. На крају крајева, у поетици језика снова бар делом можемо тражити порекло за умне приповедачке магије коју је Кафка поседовао.
Уз снове, и усамљеност, велика, тужна тема која се провлачи кроз писма је његова болест. Од раних писама у којима тек помиње своју слабост, или је пун захвалности на подршци у таквим тренуцима, до оних каснијих која су све дирљивија (поготово када се труди да охрабри родитеље док им пише из санаторијума), ова се упечатљива књига на крају претвара у сетни дневник болести, где Кафка у последњим порукама, нашврљаним из самртничке постеље, френетично бележи своје последње тренутке.
