Piše: Nastasja Pisarev
Što bi zumeri rekli, ljubitelji Kafke su se ovih meseci„bogato gostili“, pošto je posle Kafkinih „PisamaMileni“, nedavno izašla i zbirka pisama čuvenog pisca koje je slao prijateljima i porodici, a u izboru i prevodu Jovice Aćina.
Među izabranim porukama i pismima su ona pisana dugogodišnjim prijateljima poput Maksa Broda i Oskara Polaka, sestri Otli, roditeljima, i drugim bliskim ljudima. U ovoj zbirci se nalazi i čuvena poruka iz zaostavštine u kojoj Kafka moli Maksa Broda da spali sve njegove rukopise bez čitanja, što Brod, na svu sreću, nije učinio.
Knjiga sadrži i raznovrsne prateće tekstove priređivača, u kojima Aćin pokušava da približi živog (on kaže večno živog i aktuelnog!) Kafku današnjem čitaocu. Kafkina pisma bez sumnje se mogu čitati kao prava mala literarna dela – fragmenti koji, izvan konteksta svakodnevne prepiske, imaju umetničku vrednost po sebi.
Pametno izabrani tekstovi, često međusobno vrlo različiti, daju dinamičnu, uzbudljivu sliku bogatog, neuobičajenog unutrašnjeg života i žive, osobene imaginacije: od upečatljivih poetskih slika na razglednicama (poput krokija zamka u dopisnici poslatoj Brodu, koji priziva ton čuvenog istoimenog romana), preko odlomaka pesama, intimnih ispovesti (poput one o odnosima sa ženama ili dirljivog testamentarnog pisma ocu, u kojem pokušava da objasni zašto ga se celog života plašio), pa sve do jedne od njegovih najranijih sačuvanih pripovetki (iz 1902), koju je poslao u pismu Oskaru Polaku.
U jednom od svojih dnevničkih zapisa Kafka piše u kolikoj meri ga snovi obuzimaju i kako se ujutru večno budi iscrpljen; i u pismima je evidentno koliko je njegovo budno stanje isprepletano sa snovima, koji se čine kao skoro jednako važan deo njegove svakodnevice kao i java. Na kraju krajeva, u poetici jezika snova bar delom možemo tražiti poreklo za umne pripovedačke magije koju je Kafka posedovao.
Uz snove, i usamljenost, velika, tužna tema koja se provlači kroz pisma je njegova bolest. Od ranih pisama u kojima tek pominje svoju slabost, ili je pun zahvalnosti na podršci u takvim trenucima, do onih kasnijih koja su sve dirljivija (pogotovo kada se trudi da ohrabri roditelje dok im piše iz sanatorijuma), ova se upečatljiva knjiga na kraju pretvara u setni dnevnik bolesti, gde Kafka u poslednjim porukama, našvrljanim iz samrtničke postelje, frenetično beleži svoje poslednje trenutke.
