Piše: Simonida Lončar
Grozota ili… (2019, Čarobna knjiga) Slobodana Tišme, može se, na izvestan način, shvatiti kao delo-kalambur ili intriga nedoslednosti. Prema rečima autora, u pitanju je nemogućnost uklopivosti pripovedanja u formu romana. Drugim rečima, pred čitaocima se nalazi pokušaj saobražavanja ,,tokova“ različitih perioda života tociljavoj istini (poželjno je, tokom čitanja, pitati se da li istine uopšte ima), a u okviru toga, njihovo kompozitno nejedinstvo, premda aspekti tog nejedinstva imaju zajedničku sponu: naratora, u vidu ironično naivnog, četvorostrukog ja.
U načelu, u romanu se izdvajaju dva osnovna toka: onda (sedmogodišnji, petnaestogodišnji i dvadesetogodišnji ja), koje obuhvata period detinjstva, nestanka roditelja i odlaska u dom za nezbrinutu decu, i sada (sedamdesetogodišnji ja), bez kog ne bismo uspeli da shvatimo onda i obrnuto, koje se, neodređenim redosledom, prepliće sa događajima iz prošlosti ili sećanjima naratora i glavnog junaka, Stiva Naiva (samoprozvanog matorog senilnog skribomana).
Kada govorimo o eksperimentisanju i fluidnosti okvira misli, karakteristično je – pored višestrukog i raslojenog postojanja glavnog junaka – višestruko predstavljanje pojedinih događaja, odnosno, vraćanje na njihov početak i pripovedanje iznova, samo varirano, izmišljeno. Koje je istina? Namera nepouzdanog pripovedača, čini se, nije da podizanjem jezičko-sadržinskih kovitlaca zadrži pažnju čitaoca, već da se podsmeva konceptu istine, koja je kao nestalan i nepoverljiv faktor prisutna u svim etapama njegovog života, pa je kao takva reflektovana (doslovno) i na sam tekst.
Pogrešno bi bilo, u tom smislu, ne posmatrati poigravanje sa formom kao izazov za autora i kao odliku veštine raspoređivanja segmenata misli, manje ili više povezanih nekakvom skrivenom vezom. Da li je posredi načelo implicitne poetike, ne-temelj, „ujka Eter, mekani, skriveni mlakonja koji denfuje sve što postoji, sprečava fatalne sudare“ (Tišma, „Grozota ili…“)? Postavlja se još jedno pitanje: da li razumevanje predstavlja podjednako velik izazov za čitaoca, imajući u vidu izvesnu primopredaju smisla zvučnosti i kompoziciji, što u ovom slučaju podrazumeva kompleksno strukturiranje (raslojavanje, ponavljanje) likova i događaja.
Postupak koji uočavamo od samog početka je upotreba motiva-sintagmi, čije se značenje prilagođava trenutnom kontekstu, njihovo je javljanje često: vatrena promaja, sunce strave, udsko/adsko društvo, pre-prijatelj, crna rupa, crna kafa kao suština – oni prožimaju bezmalo čitavo delo, period života proveden sa majkom i očuhom, boravak u domu, uz zaštitnika Ljubovira Krucinjaka, bežanje u Bosnu (preko modre rijeke zaborava), upoznavanje profesora Paška Kurepa… Stoga, možemo ih posmatrati kao igrivu i ne tako čvrstu osnovu, koju autor koristi u svrhu neobičnog i prividnog povezivanja segmenata prošlosti i sadašnjosti.
Takođe, roman obiluje slovnim dosetkama, poput: grad Đurvidek, Fukoški park, Tajlep, Sodna banja, što može da upućuje na radnju u nekom paralelnom, a bliskom svetu i on je oneobičen, bez istine, pod okriljem skrivenog Boga (Deus absconditus) i, zapravo, bez čoveka – važno je naglasiti da, sa druge strane, toponimi kao što su Beograd, Bosna, Drina, Srebrenica ostaju nepromenjeni, dakle, sredina u kojoj stvarnost i ono što jeste podležu promenama je na upečatljiv i dovitljiv način ograničena. Svaki sloj junakovog ja živi i umire sa svojim bliskostima, zaštitnicima i ubicama, susreće se sa tuđim i sopstvenim varijantama smrti (takođe, u delu ,,Jeza“ Boška Ivkova nalazimo ustaljenu ponovljivost smrti koja ne izaziva iznenađenje, ,,U tančine znam kakva je njegova smrt, doživljavao sam je i ranije“), prelazeći preko svega kao u snu, postajući iznova, izvan istine i suštine.
Zato ovaj roman eksperimenta možemo okarakterisati kao fikcionalnu introspekciju, jezičko-kompozicionu igru razrađenih detalja. Izvesno je da su trud i umeće kombinovanja autora preneti na čitaoce – Grozota ili… nesumnjivo predstavlja obostrani izazov.
GROZOTA ILI…
Slobodan Tišma
Čarobna knjiga, 2019
235 str.
