Dobar deo savremenih romansijera ili nemaju dovoljno mašte i veštine ili se ne trude se baš previše, ili su bili učenici uglavnom pogrešnih tzv. industrijskih profesora kreativnog pisanja, pa onaj osnovni imput, piši ono što si iskusio, što je tebi poznato, podrazumevajući naravno da solidno poznaješ sopstveni jezik i da znaš gramatiku, iznedri na stotine (hiljade) rekonstruisanih “novih” romana, ispisanih u prvom licu, a ukoliko i postoji narator, obično se on pretvara u junaka, tj. u ličnu priču samog pisca koji sem sopstvenih inhibicija iz (sopstvenog) života, a to svi u startu već posedujemo, drugo i nema pa se onda umetnička vizija – ili da kažemo san ? – zapravo i ne pojavljuje.
Nije dovoljno da junak pripovedač bude malo lud, ili malo (više) inhibiran, ili da ima manje (više) sreće u životu da bi se to pretvorilo u fascinantnu priču (knjigu) koja će ostaviti beleg u vremenu. Šta vredi što ga je ostavila voljena žena, šta vredi što on svoj tekst pretvara u blabla trućanje o novoj globalnoj istoriji, kao da je jedan od onih više stotina proklamovanih i “emancipovanih” analitičara, koji o istinama (teorije zavere) zasipaju sa više stotina tv kanala u neprekinutoj kakofoniji mreže sveopšteg rijalitija, ali, definitivno, zvucima i značenjem koje nikakve veze sa literaturom (priče o Ukrajini i Izraelu, nuklearnom ratu koji vode stogodišnjaci kojima do života više i nije stalo, sukobu civilizacija tj. novim krstaškim ratovima). Šta ste zapeli da nas pročišćavate, kao vi znate nešto više od nas ostalih, kao, vi ste prvi među nama koji ste rođeni, a bićete i prvi koje čeka neumitno iščeznuće? Kao, vas jedine tišti bol za izgubljenim bliskim osobama, a nas ne? Kao, vi ćete morati da umrete, pa sad plačete? A mi, kao, ne znamo šta je tuga, bol i jad, pa ćete vi, kao literarni životni treneri da nas uputite u činjenice života? Nemojte više samo plakati i kukati, dosta je tog sivila života, jada i čemera: podarite nam bar jedan san na tih par stotina stranica koje ste izmolili od izdavača i štampara. Iznenadite nas veštinom, lucidnošću, a ne samo jadom i čemerom, dosadnim prividom života “iz minuta u minut”..
Iznenadite nas snom koji mi ne umemo da isanjamo, veštinom i lucidnošću koju mi ne posedujemo. Budite u zemlji Oz, budite u već nekoj pustinji sa malim princem, putujte u središte Zemlje i borite se sa Marsovcima, budite na Jupiteru, Arakisu, Solarisu, posetite ostrvo dana pređašnjeg, živite u Sofijinom svetu, dajte novi san koji mi ne umemo da isanjamo, veštinom koju mi ne posedujemo. Sanjajte malo, vi vrli romanopisci, nemojte samo prepisivati (svoj) život!
Pospite svet čarobnim prahom, dugom ofarbajte tekstove, ne moraju baš sve Priče da se bave (srpskom) tragedijom, nabijanjem na kolac i bacanjem u jame, ne moraju da se bave prošlim i budućim ratovima, da preživljavamo uvek iznova iste užase, navučeni na patnju i teskobu, pod jadnom svetlošću Crnog Meseca. Otputujte, za promenu, do Betelgeze, posetite Stanicu za lov kitove, idite u planine ludila ili uživajte u avanturama na nekim dalekim morima, samo nemojte uporno, iznova i iznova, prepisivati život. Ne mora to odmah da bude Čarobni breg, on je već isanjan, ali može neki novi Beli hotel, neki novi Atlas oblaka.
Ubacite još ponekog junaka u vaše priče-romane, ima ih kolkogod ste vi sposobni da ih izmislite: koliko uopšte junaka može da stane na vrh igle?
Snovi, snovi, a ne samo zvona i praporci!
Naslovna fotografija: Pixabay.com
