Пише: Невена Савић
Сребрна магла пада (2017) је трећи по реду роман Срђана Срдића, романописца средње генерације, главног уредника Партизанске књиге, професора књижевности и креативног писања, бившег музичара и страственог слушаоца музике. Наведене референце које ближе описују писца поменуте књиге нису насумично изабране, реч је управо о оним које ће послужити ползи. Наиме, критички осврти на овај роман сагласни су у једном – неопходности познавања високих литерарних средстава, потом дела савремених познатих и маргинализованих писаца и истих таквих песама (много једноставније за упознавање) како би се књига разумела, што је у основи тачно и представља комплимент самој књижевној умешности писца.
Али шта ће да ради „просечан читалац“ пред овом критичком оценом? Да ли овај роман није за њега? Коришћењем зачкољастих стилских средстава Срдић не тематизује простор књижевне елите. Напротив, јунаци, мотиви и одређена кретања припадају свету маргинализованог и обичног човека, а тон који влада јесте критика и тражење правде за социјално, ментално и културно угрожене. Зато се овај роман, не обилазећи скрајнутог човека компликованих назора, обраћа и истима себи, а захтева, пре него ученог – радозналог, довољно храброг читаоца да остане у тексту, да ослушкује, слути, подвлачи, не разуме, спотиче се, путује. И он тако крене, редом, стигне до 47. странице, а онда на следећој наиђе на наслов књиге, тек толико да пресече континуитет у који се никада нећемо вратити. Не звучи лоше ако нас почетак дисконтинуитета крњом реченицом „зечић иза дрвета“ не изневери у играјућем. Изневериће. Извући ће тло на којем смо. Зека се злобно смеши, разлог да изневерени наставимо даље.
Збиља, читаоцу класичног хтења и навике, који у оквирима традиционалне наративности и форме не види недостатност, ова књига, са правом, неће пријати, како и није критичару Игору Ђорђевићу. По његовом мишљењу, ова садистичка књига тражи мазохистичког читаоца јер је свака разумљивост замагљена до непрозирности (што би се могло очекивати и из наслова романа).
Међутим, ако бисмо хтели да лоцирамо основну тему романа, она је више него једноставна: комуникација Скајпом између Коровјева и Соње. Прича почиње да меандрира тек онда када схватимо да је комуникација само покушај и константно потврђивање њене немогућности, те да јунаци комуницирају мислима, сугестијом, неоствареним жељама и речима, а да притом сами јунаци проналазе своје релације ка другим књижевним ликовима и многоструким појавностима унутар текста. Тако је Коровјев и О. и Пакман унутар Скајпа; унутар Соњиног доживљаја он је пак играч, кловн у дефанзиви, озлојеђени пролетер са Севера, док је у простору своје биографије заправо писац који се представља као онај који је са писањем раскрстио, бивши муж и бивши отац, неуспели песник, актуелни плагијатор, крвнички бесан на оне којима саставља дипломске и докторске радове, каријеристичке предлошке за „олош који га издржава“. Наглашавам предлог „унутар“ јер се основни проблем ове књиге – могућност комуникације – идентификује преко простора у коме се она обавља, Скајпа, који данас користи више од триста милиона људи на планети. Соња и Коровјев су једни од њих. Иако јунаци романа, њихово реално постојање у виртуелној сфери је мање проблематично од самог Скајпа, јер је он у роману амбивалентан.
Наиме, међу „зидинама екрана“ врше се тестирања, комуникација, прекиди, дисконектовање, блокирање, ископчавање. У изолацији екрана ликови су у диспозицији, а Скајп постаје савремени кенотаф. Питање „зашто су ту“ долази након одговора на питање „одакле долазе“. Спољашња стварност је окупирана! Последице капитализма: банке, апотеке, лажирана пријатност, фразе и трећеразредна блазираност сабијају простор, терају јединку у своју приватност, у ћумезе и гушење, одакле она одлази у виртуелност. Соња и Коровјев откивају себе ту, те Скајп постаје простор за вербалну игру, промену улога, сећање и остајући кенотаф бива у исто време највећа могућност простора за унутрашњост. Њихов је разговор – место њиховог разговора. Где је то? У симулакруму, диспозицији или „где год то било“. Прича се захуктава, игра показује зубе, игра је опасна, али захтева двоје. Са Коровјевим се гушимо, овој причи недостаје Соња.
Соња је новинарка часописа за чији последњи број припрема интервју са писцем Коровјевим, који неће бити написан, јер се улоге мењају као и правила игре. Она је Коровљеву веома слична и потпуно супротна. Њему припада магла, њој прозор и огледало; он је сећање на себе које је желело бити песник, па сада ћути, она је прекид његовог ћутања, са дистанцом од песничког „иза“ и „преко“, стварносна; његова поглавља у књизи су фрагментисана, искасапљена, њена имају чак и наслове, и више – музичке сугестије; он је бивши родитељ пун љубави, она – жена рђавог брака са понекад неартикулисаним мајчинством. У књизи она има ред, али и свој новембар. Зашто смо заборавили да нагласимо љубавне моменте? Нисмо, само су мрачни онако како у књижевности они то обично нису. Када се избегне реч љубав, онда њен опис постаје страхотан, јер је тај потенцијални ерос постао најискренија поетичка сировост.
Онтолошка сировост!, то овај роман покушава да досегне деконструкцијом, када ова одлучује да угризе роман за реп, јер границе ни мере није било. Па ни љубави остварене, али наслућене дијалогом у коме слушамо њега како изговара речи, и њу како највећи део текста не изговара. Тада, уз тринаест музичких предлога, слушамо и њене мисли.
Заправо, што више одмичемо са читањем, чини се јасним да се ова књига може откључавати и постављањем песничких питања. Проблеми који муче модерног и савременог лирског субјекта закриљују текст, а песнички став о недовољности језика и његово махнито преиспитивање постају опсесија главних ликова. На моменте фрустрира. Желимо да изађемо из магле, из реченице која уме да изгледа као трзај обезглављене кокоши. Али нас онда сретне кратка информативна реченица, но злослутни зец са почетка искочи пред нас, кратка и концизна не значи и даље јасна. Нејасност је оно што се лепи по прстима, иритира, фокусира. Нејасна реченица која се бори против магле постаје оно што показује реалност, умива и скида крмеље, па понекад и забагује. Као савршено жива.
Овај роман је одговор на хистерију потражње да све буде наш одраз, наше огледало, да екран буде управо то, да часопис буде оно што треба да будемо ми, да игрица буде оно што можемо.Сваки однос у роману јесте на корак од апорије, од једног погрешног корака који ће прекинути односе и причање, али нас роман шокира позицијом свести која је пост-апоријска. Она се не плаши јер нема са чим да калкулише, нема унапред задате ползе нити је стварност њоме заинтересована у конзумерском смислу, па се свест – по-казује, она јесте онолико колико нема шта да изгуби. Она се пише јединим што би белину папира могло да испуни,
а то је прозор.
И ту је мрежа, у најразличитијим правцима, те унутар проблема од којег тражи да се формулише, уместо да се одговори, има и сребрних нити, ка надреалистичком пуцњу у празно, борхесовском једењу љубавника, флоберовском новембру, Миљковићу, хајдегеровском ћутању, родитељској љубави, малолетничком самоубиству, конфликту главног јунака и писца Срђана Срдића, и аутобусу који се зове Харон.
На крају, још једном треба поставити питање. Како несањачи и они који се уче сагоревању, којима је књига посвећена, треба да читају роман Сребрна магла пада? Без предрасуда и страхова. Кошуља са манжетнама и она која није пеглана „на црту“ исто се закопчавају. Пажљива и несигурна особа ради исто – почиње од последњег дугмета. С краја ка почетку. Или имамо своју стратегију, копчања, читања, агона или играња. У таквом закопчавању имамо више времена да посматрамо гравуре, осећамо материјал под јагодицама, са знањем да ерос овог читања није у наравоученију, па је једна од могућности да останемо раскопчани до свежине бедара, не и распојасани, и да уживамо у томе.
СРЕБРНА
МАГЛА ПАДА
Срђан Срдић
Партизанска
књига, 2017.
259 стр.
