Piše: Nevena Savić
Srebrna magla pada (2017) je treći po redu roman Srđana Srdića, romanopisca srednje generacije, glavnog urednika Partizanske knjige, profesora književnosti i kreativnog pisanja, bivšeg muzičara i strastvenog slušaoca muzike. Navedene reference koje bliže opisuju pisca pomenute knjige nisu nasumično izabrane, reč je upravo o onim koje će poslužiti polzi. Naime, kritički osvrti na ovaj roman saglasni su u jednom – neophodnosti poznavanja visokih literarnih sredstava, potom dela savremenih poznatih i marginalizovanih pisaca i istih takvih pesama (mnogo jednostavnije za upoznavanje) kako bi se knjiga razumela, što je u osnovi tačno i predstavlja kompliment samoj književnoj umešnosti pisca.
Ali šta će da radi „prosečan čitalac“ pred ovom kritičkom ocenom? Da li ovaj roman nije za njega? Korišćenjem začkoljastih stilskih sredstava Srdić ne tematizuje prostor književne elite. Naprotiv, junaci, motivi i određena kretanja pripadaju svetu marginalizovanog i običnog čoveka, a ton koji vlada jeste kritika i traženje pravde za socijalno, mentalno i kulturno ugrožene. Zato se ovaj roman, ne obilazeći skrajnutog čoveka komplikovanih nazora, obraća i istima sebi, a zahteva, pre nego učenog – radoznalog, dovoljno hrabrog čitaoca da ostane u tekstu, da osluškuje, sluti, podvlači, ne razume, spotiče se, putuje. I on tako krene, redom, stigne do 47. stranice, a onda na sledećoj naiđe na naslov knjige, tek toliko da preseče kontinuitet u koji se nikada nećemo vratiti. Ne zvuči loše ako nas početak diskontinuiteta krnjom rečenicom „zečić iza drveta“ ne izneveri u igrajućem. Izneveriće. Izvući će tlo na kojem smo. Zeka se zlobno smeši, razlog da iznevereni nastavimo dalje.
Zbilja, čitaocu klasičnog htenja i navike, koji u okvirima tradicionalne narativnosti i forme ne vidi nedostatnost, ova knjiga, sa pravom, neće prijati, kako i nije kritičaru Igoru Đorđeviću. Po njegovom mišljenju, ova sadistička knjiga traži mazohističkog čitaoca jer je svaka razumljivost zamagljena do neprozirnosti (što bi se moglo očekivati i iz naslova romana).
Međutim, ako bismo hteli da lociramo osnovnu temu romana, ona je više nego jednostavna: komunikacija Skajpom između Korovjeva i Sonje. Priča počinje da meandrira tek onda kada shvatimo da je komunikacija samo pokušaj i konstantno potvrđivanje njene nemogućnosti, te da junaci komuniciraju mislima, sugestijom, neostvarenim željama i rečima, a da pritom sami junaci pronalaze svoje relacije ka drugim književnim likovima i mnogostrukim pojavnostima unutar teksta. Tako je Korovjev i O. i Pakman unutar Skajpa; unutar Sonjinog doživljaja on je pak igrač, klovn u defanzivi, ozlojeđeni proleter sa Severa, dok je u prostoru svoje biografije zapravo pisac koji se predstavlja kao onaj koji je sa pisanjem raskrstio, bivši muž i bivši otac, neuspeli pesnik, aktuelni plagijator, krvnički besan na one kojima sastavlja diplomske i doktorske radove, karijerističke predloške za „ološ koji ga izdržava“. Naglašavam predlog „unutar“ jer se osnovni problem ove knjige – mogućnost komunikacije – identifikuje preko prostora u kome se ona obavlja, Skajpa, koji danas koristi više od trista miliona ljudi na planeti. Sonja i Korovjev su jedni od njih. Iako junaci romana, njihovo realno postojanje u virtuelnoj sferi je manje problematično od samog Skajpa, jer je on u romanu ambivalentan.
Naime, među „zidinama ekrana“ vrše se testiranja, komunikacija, prekidi, diskonektovanje, blokiranje, iskopčavanje. U izolaciji ekrana likovi su u dispoziciji, a Skajp postaje savremeni kenotaf. Pitanje „zašto su tu“ dolazi nakon odgovora na pitanje „odakle dolaze“. Spoljašnja stvarnost je okupirana! Posledice kapitalizma: banke, apoteke, lažirana prijatnost, fraze i trećerazredna blaziranost sabijaju prostor, teraju jedinku u svoju privatnost, u ćumeze i gušenje, odakle ona odlazi u virtuelnost. Sonja i Korovjev otkivaju sebe tu, te Skajp postaje prostor za verbalnu igru, promenu uloga, sećanje i ostajući kenotaf biva u isto vreme najveća mogućnost prostora za unutrašnjost. Njihov je razgovor – mesto njihovog razgovora. Gde je to? U simulakrumu, dispoziciji ili „gde god to bilo“. Priča se zahuktava, igra pokazuje zube, igra je opasna, ali zahteva dvoje. Sa Korovjevim se gušimo, ovoj priči nedostaje Sonja.
Sonja je novinarka časopisa za čiji poslednji broj priprema intervju sa piscem Korovjevim, koji neće biti napisan, jer se uloge menjaju kao i pravila igre. Ona je Korovljevu veoma slična i potpuno suprotna. Njemu pripada magla, njoj prozor i ogledalo; on je sećanje na sebe koje je želelo biti pesnik, pa sada ćuti, ona je prekid njegovog ćutanja, sa distancom od pesničkog „iza“ i „preko“, stvarnosna; njegova poglavlja u knjizi su fragmentisana, iskasapljena, njena imaju čak i naslove, i više – muzičke sugestije; on je bivši roditelj pun ljubavi, ona – žena rđavog braka sa ponekad neartikulisanim majčinstvom. U knjizi ona ima red, ali i svoj novembar. Zašto smo zaboravili da naglasimo ljubavne momente? Nismo, samo su mračni onako kako u književnosti oni to obično nisu. Kada se izbegne reč ljubav, onda njen opis postaje strahotan, jer je taj potencijalni eros postao najiskrenija poetička sirovost.
Ontološka sirovost!, to ovaj roman pokušava da dosegne dekonstrukcijom, kada ova odlučuje da ugrize roman za rep, jer granice ni mere nije bilo. Pa ni ljubavi ostvarene, ali naslućene dijalogom u kome slušamo njega kako izgovara reči, i nju kako najveći deo teksta ne izgovara. Tada, uz trinaest muzičkih predloga, slušamo i njene misli.
Zapravo, što više odmičemo sa čitanjem, čini se jasnim da se ova knjiga može otključavati i postavljanjem pesničkih pitanja. Problemi koji muče modernog i savremenog lirskog subjekta zakriljuju tekst, a pesnički stav o nedovoljnosti jezika i njegovo mahnito preispitivanje postaju opsesija glavnih likova. Na momente frustrira. Želimo da izađemo iz magle, iz rečenice koja ume da izgleda kao trzaj obezglavljene kokoši. Ali nas onda sretne kratka informativna rečenica, no zloslutni zec sa početka iskoči pred nas, kratka i koncizna ne znači i dalje jasna. Nejasnost je ono što se lepi po prstima, iritira, fokusira. Nejasna rečenica koja se bori protiv magle postaje ono što pokazuje realnost, umiva i skida krmelje, pa ponekad i zabaguje. Kao savršeno živa.
Ovaj roman je odgovor na histeriju potražnje da sve bude naš odraz, naše ogledalo, da ekran bude upravo to, da časopis bude ono što treba da budemo mi, da igrica bude ono što možemo.Svaki odnos u romanu jeste na korak od aporije, od jednog pogrešnog koraka koji će prekinuti odnose i pričanje, ali nas roman šokira pozicijom svesti koja je post-aporijska. Ona se ne plaši jer nema sa čim da kalkuliše, nema unapred zadate polze niti je stvarnost njome zainteresovana u konzumerskom smislu, pa se svest – po-kazuje, ona jeste onoliko koliko nema šta da izgubi. Ona se piše jedinim što bi belinu papira moglo da ispuni,
a to je prozor.
I tu je mreža, u najrazličitijim pravcima, te unutar problema od kojeg traži da se formuliše, umesto da se odgovori, ima i srebrnih niti, ka nadrealističkom pucnju u prazno, borhesovskom jedenju ljubavnika, floberovskom novembru, Miljkoviću, hajdegerovskom ćutanju, roditeljskoj ljubavi, maloletničkom samoubistvu, konfliktu glavnog junaka i pisca Srđana Srdića, i autobusu koji se zove Haron.
Na kraju, još jednom treba postaviti pitanje. Kako nesanjači i oni koji se uče sagorevanju, kojima je knjiga posvećena, treba da čitaju roman Srebrna magla pada? Bez predrasuda i strahova. Košulja sa manžetnama i ona koja nije peglana „na crtu“ isto se zakopčavaju. Pažljiva i nesigurna osoba radi isto – počinje od poslednjeg dugmeta. S kraja ka početku. Ili imamo svoju strategiju, kopčanja, čitanja, agona ili igranja. U takvom zakopčavanju imamo više vremena da posmatramo gravure, osećamo materijal pod jagodicama, sa znanjem da eros ovog čitanja nije u naravoučeniju, pa je jedna od mogućnosti da ostanemo raskopčani do svežine bedara, ne i raspojasani, i da uživamo u tome.
SREBRNA
MAGLA PADA
Srđan Srdić
Partizanska
knjiga, 2017.
259 str.
