Пише: Бојан Самсон
То што нема хлеба,
Само је знак да има соли.
Раша Ливада
Срећније културе на време су разумеле да је главно оружје људске креативности слика. Она може бити дословна, пренесена (односно метафорична), дисперзивна, експлозивна (односно симболична) итд. Ипак, то није пресудно за њену упечатљивост. Уопште не. Пресудно је да та слика оставља неки траг у нама, неки одраз, рефлексију, а у најбољем случају чак и стварно осећање. На сликама које у нама стварају осећања почива поезија, али и друге уметности: филм, рецимо. Ако разложимо филм на његове основне делове, на двадесет четири делића који творе филмску секунду, добићемо фотографију. И фотографија је слика: дубина и сложеност њених значења производ су стрпљења, вештине и среће. Песничку слику твори одређени склоп речи, а у фотографији то је одређени склоп линија, површина, сенки, боја итд. И једна и друга се ослањају на оно што претходи речи и слици, што их обухвата и прати кроз простор и време, што их обликује, преобликује и обично превазилази, а то је наравно контекст. Алудирајући на наслов збирке, рећи ћемо да је текст без контекста као храна без соли: садржајан, али бљутав. Он нам дефинитивно говори нешто, али ми јасно осећамо да то нема много везе са нама и нашим животима.
Многе контекстуалне равни омеђују књигу фотопесама Срђана Симића (1972), али се и преплићу и надопуњују у њој. То и јесте песништво: густо ткање удаљених, често и контрадикторних значења. Што је сукоб заоштренији, поетски ефекат је већи. Идеолошка супротстављеност у поезији и књижевности обично подстиче естетски квалитет. Провоцира нас у овој књизи жанровски хибрид фотопоезије, где паралелно једна уз другу стоје песма и фотографија, делећи наслов, теме, мотиве, значења, симболику, осећања, атмосферу и идеје. И једна и друга црпе своју сугестивну моћ из контекста књижевности, религије, митологије, историје и културе. И једна и друга имају своје поље деловања, своју самосталност, али се понекад једна подређује другој: реч прати слику, и обратно. У неким моментима Симићеве збирке песма надопуњује фотографију, служи као екфрастички поетски коментар сликовном предлошку, као у песмама Свадбени букет, Русија, Псалам и Бисер. Негде обе целине стоје самостално и пре свега кроз говор симбола покушавају наћи жуђену тачку додира, као у насловима Реч или Игра. Негде опет фотографија служи као допуна песми, мотивски се ослања на њу, као у насловима Смрт је бели галеб понад воде и Залутало пиле.
Када после читања песме створимо одређену менталну слику, она бива позвана на прилагођавање и редукцију присуством реалне фотографије. Каже Барт у Светлој комори како је фотографија сушта очевидност: очевидност је оно што неће да буде растављено. Оваплоћују се у овој збирци одређене тачке додира између поезије и фотографије, а оне су, пре свега, тематско-мотивске природе. Један од главних мотива збирке, преузет из романтичарског наслеђа, јесте мотив просторног, а затим и духовног путовања. Смисао путовања је да након њега јунак буде промењен: искуснији, свеснији и зрелији. Зато је збирка подељена у неколико тематско-мотивских блокова у којима се преплићу књижевно, митолошко, религијско и културно наслеђе: сваки блок доноси ново искуство. Конкретно, путовање почиње фотопесмама којима се одаје почаст прецима. Успостављена духовна вертикала обогаћује се блоком песама са митолошко-религиозном тематиком, где се истиче аутопоетичка минијатура Феникс у којој Симић језгровито и ефектно износи свој песнички, али и животни програм: И вреди да почињем из Почетка,/ од пепела у којем се рађам/ између једног и другог Ретка. Потврђује се још једном исцелитељска моћ поезије: писањем се песник изнова и изнова самообнавља и самодефинише.
Грађење духовне вертикале се наставља: следи блок песама које се ослањају на новозаветни контекст. Симићева поезија поседује боготражитељску црту. Узмимо само просту чињеницу да збирка садржи тридесет три песме: јасна алузија на Исусове године. Карактеристичне су суптилне парафразе на новозаветне сентенце, као у уводној песми Интро: Што је немогуће људима, могуће је Детету. Нарочитом цитатном игром Бог је замењен дететом где се сугерише да је стање детета, стање невиности и безазлености, најближе божанском стању. Симић воли да истражује најмрачније дубине људске егзистенције. Ипак, његове драме дешавају се негде изван ове збирке, а овде имамо само готове резултате: превладавање улоге грешника, покајање и враћање у рајско стање предгреха, у стање несвесности, као у песми Почетак: А онда само Љубав / и ништа мање / У њој сами / Пре пада / Пре анђела / Пре свих. У песми Код Пилата кроз апокалиптичне слике призива се нестанак старе егзистенцијалне парадигме и долазак нове: И мртви ће ускоро бити пробуђени. Сусрет са Богом јесте једна врста театра, а лирски јунак је глумац који са радосном посвећеношћу игра улогу Боготражитеља: Наступам у тачки унутрашњег крста. И поред религиозне црте, Симићева поезија никада није догматична и једнострана, већ суптилна, ненаметљива и слојевита.
Следи један занимљив блок песама са одисејским мотивима мора, пловидбе, шкољке, бисера, сирене, галеба, обале, укотвљавања, проналажења мирне луке и чврстог ослонца. Овај блок отвара Реч, једна од кључних песама у збирци, песма о расту кроз патњу, о преображају, о обликотворној моћи језика, о неподношљивој близини две крајности, а затвара га песма Град, велико смирење и социјализација: Упловљавам у мирну луку / спуштам велико сидро. Ово песничко путовање нарочито је обогаћено мотивом жене као пријатељице, сапутнице и љубавнице. Она је и сестра и невеста у исто време, и предмет жудње и сигурно уточиште, и стварно, телесно биће и далеки идеал. И овде супротности покушавају да се помире: опозиција душа-тело или подела света на црно-бело превазилазе се смирењем, утихнућем или покајањем. Лирски јунак воли да се унизи пред вољеном кроз љубавну метафору: Зрно сам прашине преображено у твоје срце. Љубав је одувек ту, она претходи свести, идентитету, греху и покајању. Сусрет са Богом или женом за песника има исти исход: сједињење. У овој поезији време ради за љубавнике.
Збирку закључују песме о тражењу духовног завичаја, о тражењу егзила и коначног спасења. Јасно уочавамо одисејски мотив духовног луталаштва, као и мотив повратка почетној тачки: Одисеј након ратовања лута, настојећи да поврати себе кроз авантуру, а затим се тријумфално враћа на родну Итаку и тако затвара свој животни круг. У завршним песмама сабирају се искуства и тематско-мотивски склопови претходних песничких блокова. И тема љубави се полако затвара: од љубави према прецима и породици, преко љубави према детету, према жени, до љубави према домовини и Богу, сабира се искуство вољења ради коначног циља и награде: античко-хришћанског идеала, универзалне гозбе љубави: агапе. Поменимо овде и једну од најуспелијих и најважнијих песама, још једну поетску минијатуру, Манастир, где се јунак непрестано склања од заглушујуће, претеће спољашњости која разара његову интиму и рањивост, његово песничко сопство: Биће/ Да сам само/ Бежао од буке/ На ливаде/ Беле/ И/ Далеке. Овде Симић бриљира на сваки начин: у мелодијском, ритмичком, сликовном, значењском и идејном смислу. На крају, сабира се искуство целе књиге у неколико тематско-мотивских равни: вертикала, потрага, идентитет, тачка ослонца, апсолут, љубав и уточиште.
Симићеве песничке слике и фотографије често су стваране својеврсном сфумато техником: појмови, фигуре, обриси, линије и боје су у измаглици, нема јасних граница и прелаза, стално се мешају светла и сене. То је уочљиво на многим фотографијама, као и у песмама Кућа и Уликс где се значења преплићу, продиру једно у друго, надопуњују се и преобликују свој смисао. Између осталог, ово се постиже поетским полусложеницама, креираним по узору на Попу или Настасијевића. Обично су то две именице где се ни једна не одриче свог основног квалитета, а заједно, једна поред друге, оне творе нови појам који указује на једва видљиву везу између удаљених значења. Ове полусложенице обично успостављају односе високо-ниско, узвишено-банално, духовно-материјално, апстрактно-конкретно, опипљиво-неопипљиво итд. На пример: храм-шатор, кућа-постеља, сестро-невесто, вуна-нектар, вечност-мед, кристал-етар, марамица-застава, крв-млеч, коњ-призрак, трбух-мрак, восак-бреме, студен-време, пламен-грива итд. Ови спојеви често се заснивају на контрасту који указује на наизглед непомирљиве супротности. Уопште, добар део Симићеве поезије почива на латентном сукобу различитих становишта, идеја и концепата, који се обично релаксира фигуративним говором. Сукоб тако остаје у домену естетског и добија прихватљиву димензију. Уопште, контраст је једна од основних фигура ове збирке те указује на дијаметралну подељеност света и ствари у њему.
Песникови мотиви у одређеном односу и распореду у песми могу значајно проширити своја значења и постати симболи. То је најуочљивије у блоку песама о мору и пловидби, који је нарочито стваран под утицајем неосимболистичког наслеђа. Симбол увек има ту вертикалну, историјску компоненту, али и хоризонталну, у зависности којој култури припада, што му гарантује својеврсну дисперзију значења: он се не може уоквирити само једним тумачењем. Рецимо, већ поменута фотопесма Реч је богата симболима и културно-религијским референцама. То је песма о проналажењу вере која нас чува током неизвесне пловидбе опасним и узбурканим морем живота, о превладавању грешности, о уздизању са дна егзистенције, о моћи преобразбе: И павше дрво сада је лађа. А на фотографији, дрвени чамац лежи усред шуме стабала: животна стихија обликује нас за веће ствари: чамац може бити симбол песничке речи издељане у шуми скривених значења: он је веза између свесног и несвесног, између видљивог и невидљивог, између рационалног и ирационалног: он је симбол више промисли: логос који нас води кроз неизвесност и хаос живота. Индикативна је и наредна песма Игра у којој се два детета играју на рубу плаже. Она говори о покушају одлагања иницијације. Детињство је наравно симбол невиности: стање које претходи греху, дакле рајско стање једноставности и спонтаности. То стање покушава да се продужи заувек тако што ће се време зауставити. У том случају, историја ће деградирати у мит.
Постоји једна сличност између поезије и фотографије: обе захватају више него што могу исконтролисати. Језик у песми има своју вољу, као и приказано на фотографији. Занима нас фамозни бартовски punctum, она тачка која ненадано привлачи нашу пажњу: неки наизглед небитан детаљ на фотографији или успутна фигура у песми. Пунктум нам једноставно одвлачи фокус од студијума, онога у шта је аутор уложио већину својих напора и вештина. Како каже Барт у Светлој комори: Пунктум неке фотографије је нека случајност на њој која ме „убоде“ (али ме и рани, потресе). Симић на фотографијама указује на симболе препуне значења, али нашу концентрацију усмеравају мале свакодневице. Он би ка духовном свету, а ми бисмо ка реалном, често баналном. Па да видимо: фотопесма Свадбени букет: пунктум: бела птица у средишту витража, тамне птице око ње (јесу ли стварне?); фотопесма Реч: пунктум: дрвени чамац (како се он уопште нашао у овој шуми?); фотопесма Бисер: пунктум: огрлица (ко је ова жена?); фотопесма Град: пунктум: људска прилика на прозору (Нешто држи у руци? Можда канап? Да ли то нешто виси на њему?); фотопесма Вежбе ћутања: пунктум: очи: смирене, али проницљиве: проницљиве, али пуне љубави. Поента је у ускрснућу: на фотографији је, по Барту, приказано оно што је било, никако оно чега нема. Али, Симић верује у повратак миту, па нам приказује и оно што ће бити: слика је тако победа над смрћу, тријумф над ништавилом, успостављање смисла. И опет Барт из Светле коморе: Предмет или спектрум фотографије преко свог корена чува однос са “спектаклом“ и додаје оно нешто помало језиво што постоји у свакој фотографији: повратак умрлог.
Занимљиво, Симић је песник и фотограф који одлично функционише у задатим оквирима, када се од њега тражи чврста дисциплина. Најбоље резултате постиже тамо где прати одређену структуру у виду конкретног наратива (обично библијског или митолошког), у виду риме у песми, односно у виду јасних обриса, облика или тематике у фотографији. Али, он је и уметник који структуру потчињава захтевима своје уметности. Његово повремено коришћење риме није напорно добошарење, већ је изведено са мером и осећајем. Његове поенте нису пренаглашене, а теме нису баналне. Он је песник снажне емоционалности, али и суптилног израза. Изнад свих његових тема стоје две кровне, а то су вера и љубав, те неизмерна радост када се те идеје и осећања препознају и проживе. Код Симића, вера и љубав надвладавају супротности и потенцијалне конфликте, те подељеност бића и света. Да парафразирамо старог песника: са љубављу и вером је као и са поезијом. Оне нису никакве истине које се доказују. Њихово присуство или одбијамо, или прихватамо. Као што нам каже Ливада у уводним стиховима овог текста, ако оскудевамо у изобиљу једне врсте, отвара нам се прилика да уживамо у изобиљу друге врсте. Ово је наше време: време соли.
Парафраза Ливаде:
Критичар никада не открива
све песнику. Ако га воли.
(Срђан Симић, Време соли, Соларис, Нови Сад, 2023)
