Piše: Bojan Samson
To što nema hleba,
Samo je znak da ima soli.
Raša Livada
Srećnije kulture na vreme su razumele da je glavno oružje ljudske kreativnosti slika. Ona može biti doslovna, prenesena (odnosno metaforična), disperzivna, eksplozivna (odnosno simbolična) itd. Ipak, to nije presudno za njenu upečatljivost. Uopšte ne. Presudno je da ta slika ostavlja neki trag u nama, neki odraz, refleksiju, a u najboljem slučaju čak i stvarno osećanje. Na slikama koje u nama stvaraju osećanja počiva poezija, ali i druge umetnosti: film, recimo. Ako razložimo film na njegove osnovne delove, na dvadeset četiri delića koji tvore filmsku sekundu, dobićemo fotografiju. I fotografija je slika: dubina i složenost njenih značenja proizvod su strpljenja, veštine i sreće. Pesničku sliku tvori određeni sklop reči, a u fotografiji to je određeni sklop linija, površina, senki, boja itd. I jedna i druga se oslanjaju na ono što prethodi reči i slici, što ih obuhvata i prati kroz prostor i vreme, što ih oblikuje, preoblikuje i obično prevazilazi, a to je naravno kontekst. Aludirajući na naslov zbirke, reći ćemo da je tekst bez konteksta kao hrana bez soli: sadržajan, ali bljutav. On nam definitivno govori nešto, ali mi jasno osećamo da to nema mnogo veze sa nama i našim životima.
Mnoge kontekstualne ravni omeđuju knjigu fotopesama Srđana Simića (1972), ali se i prepliću i nadopunjuju u njoj. To i jeste pesništvo: gusto tkanje udaljenih, često i kontradiktornih značenja. Što je sukob zaoštreniji, poetski efekat je veći. Ideološka suprotstavljenost u poeziji i književnosti obično podstiče estetski kvalitet. Provocira nas u ovoj knjizi žanrovski hibrid fotopoezije, gde paralelno jedna uz drugu stoje pesma i fotografija, deleći naslov, teme, motive, značenja, simboliku, osećanja, atmosferu i ideje. I jedna i druga crpe svoju sugestivnu moć iz konteksta književnosti, religije, mitologije, istorije i kulture. I jedna i druga imaju svoje polje delovanja, svoju samostalnost, ali se ponekad jedna podređuje drugoj: reč prati sliku, i obratno. U nekim momentima Simićeve zbirke pesma nadopunjuje fotografiju, služi kao ekfrastički poetski komentar slikovnom predlošku, kao u pesmama Svadbeni buket, Rusija, Psalam i Biser. Negde obe celine stoje samostalno i pre svega kroz govor simbola pokušavaju naći žuđenu tačku dodira, kao u naslovima Reč ili Igra. Negde opet fotografija služi kao dopuna pesmi, motivski se oslanja na nju, kao u naslovima Smrt je beli galeb ponad vode i Zalutalo pile.
Kada posle čitanja pesme stvorimo određenu mentalnu sliku, ona biva pozvana na prilagođavanje i redukciju prisustvom realne fotografije. Kaže Bart u Svetloj komori kako je fotografija sušta očevidnost: očevidnost je ono što neće da bude rastavljeno. Ovaploćuju se u ovoj zbirci određene tačke dodira između poezije i fotografije, a one su, pre svega, tematsko-motivske prirode. Jedan od glavnih motiva zbirke, preuzet iz romantičarskog nasleđa, jeste motiv prostornog, a zatim i duhovnog putovanja. Smisao putovanja je da nakon njega junak bude promenjen: iskusniji, svesniji i zreliji. Zato je zbirka podeljena u nekoliko tematsko-motivskih blokova u kojima se prepliću književno, mitološko, religijsko i kulturno nasleđe: svaki blok donosi novo iskustvo. Konkretno, putovanje počinje fotopesmama kojima se odaje počast precima. Uspostavljena duhovna vertikala obogaćuje se blokom pesama sa mitološko-religioznom tematikom, gde se ističe autopoetička minijatura Feniks u kojoj Simić jezgrovito i efektno iznosi svoj pesnički, ali i životni program: I vredi da počinjem iz Početka,/ od pepela u kojem se rađam/ između jednog i drugog Retka. Potvrđuje se još jednom isceliteljska moć poezije: pisanjem se pesnik iznova i iznova samoobnavlja i samodefiniše.
Građenje duhovne vertikale se nastavlja: sledi blok pesama koje se oslanjaju na novozavetni kontekst. Simićeva poezija poseduje bogotražiteljsku crtu. Uzmimo samo prostu činjenicu da zbirka sadrži trideset tri pesme: jasna aluzija na Isusove godine. Karakteristične su suptilne parafraze na novozavetne sentence, kao u uvodnoj pesmi Intro: Što je nemoguće ljudima, moguće je Detetu. Naročitom citatnom igrom Bog je zamenjen detetom gde se sugeriše da je stanje deteta, stanje nevinosti i bezazlenosti, najbliže božanskom stanju. Simić voli da istražuje najmračnije dubine ljudske egzistencije. Ipak, njegove drame dešavaju se negde izvan ove zbirke, a ovde imamo samo gotove rezultate: prevladavanje uloge grešnika, pokajanje i vraćanje u rajsko stanje predgreha, u stanje nesvesnosti, kao u pesmi Početak: A onda samo Ljubav / i ništa manje / U njoj sami / Pre pada / Pre anđela / Pre svih. U pesmi Kod Pilata kroz apokaliptične slike priziva se nestanak stare egzistencijalne paradigme i dolazak nove: I mrtvi će uskoro biti probuđeni. Susret sa Bogom jeste jedna vrsta teatra, a lirski junak je glumac koji sa radosnom posvećenošću igra ulogu Bogotražitelja: Nastupam u tački unutrašnjeg krsta. I pored religiozne crte, Simićeva poezija nikada nije dogmatična i jednostrana, već suptilna, nenametljiva i slojevita.
Sledi jedan zanimljiv blok pesama sa odisejskim motivima mora, plovidbe, školjke, bisera, sirene, galeba, obale, ukotvljavanja, pronalaženja mirne luke i čvrstog oslonca. Ovaj blok otvara Reč, jedna od ključnih pesama u zbirci, pesma o rastu kroz patnju, o preobražaju, o oblikotvornoj moći jezika, o nepodnošljivoj blizini dve krajnosti, a zatvara ga pesma Grad, veliko smirenje i socijalizacija: Uplovljavam u mirnu luku / spuštam veliko sidro. Ovo pesničko putovanje naročito je obogaćeno motivom žene kao prijateljice, saputnice i ljubavnice. Ona je i sestra i nevesta u isto vreme, i predmet žudnje i sigurno utočište, i stvarno, telesno biće i daleki ideal. I ovde suprotnosti pokušavaju da se pomire: opozicija duša-telo ili podela sveta na crno-belo prevazilaze se smirenjem, utihnućem ili pokajanjem. Lirski junak voli da se unizi pred voljenom kroz ljubavnu metaforu: Zrno sam prašine preobraženo u tvoje srce. Ljubav je oduvek tu, ona prethodi svesti, identitetu, grehu i pokajanju. Susret sa Bogom ili ženom za pesnika ima isti ishod: sjedinjenje. U ovoj poeziji vreme radi za ljubavnike.
Zbirku zaključuju pesme o traženju duhovnog zavičaja, o traženju egzila i konačnog spasenja. Jasno uočavamo odisejski motiv duhovnog lutalaštva, kao i motiv povratka početnoj tački: Odisej nakon ratovanja luta, nastojeći da povrati sebe kroz avanturu, a zatim se trijumfalno vraća na rodnu Itaku i tako zatvara svoj životni krug. U završnim pesmama sabiraju se iskustva i tematsko-motivski sklopovi prethodnih pesničkih blokova. I tema ljubavi se polako zatvara: od ljubavi prema precima i porodici, preko ljubavi prema detetu, prema ženi, do ljubavi prema domovini i Bogu, sabira se iskustvo voljenja radi konačnog cilja i nagrade: antičko-hrišćanskog ideala, univerzalne gozbe ljubavi: agape. Pomenimo ovde i jednu od najuspelijih i najvažnijih pesama, još jednu poetsku minijaturu, Manastir, gde se junak neprestano sklanja od zaglušujuće, preteće spoljašnjosti koja razara njegovu intimu i ranjivost, njegovo pesničko sopstvo: Biće/ Da sam samo/ Bežao od buke/ Na livade/ Bele/ I/ Daleke. Ovde Simić briljira na svaki način: u melodijskom, ritmičkom, slikovnom, značenjskom i idejnom smislu. Na kraju, sabira se iskustvo cele knjige u nekoliko tematsko-motivskih ravni: vertikala, potraga, identitet, tačka oslonca, apsolut, ljubav i utočište.
Simićeve pesničke slike i fotografije često su stvarane svojevrsnom sfumato tehnikom: pojmovi, figure, obrisi, linije i boje su u izmaglici, nema jasnih granica i prelaza, stalno se mešaju svetla i sene. To je uočljivo na mnogim fotografijama, kao i u pesmama Kuća i Uliks gde se značenja prepliću, prodiru jedno u drugo, nadopunjuju se i preoblikuju svoj smisao. Između ostalog, ovo se postiže poetskim polusloženicama, kreiranim po uzoru na Popu ili Nastasijevića. Obično su to dve imenice gde se ni jedna ne odriče svog osnovnog kvaliteta, a zajedno, jedna pored druge, one tvore novi pojam koji ukazuje na jedva vidljivu vezu između udaljenih značenja. Ove polusloženice obično uspostavljaju odnose visoko-nisko, uzvišeno-banalno, duhovno-materijalno, apstraktno-konkretno, opipljivo-neopipljivo itd. Na primer: hram-šator, kuća-postelja, sestro-nevesto, vuna-nektar, večnost-med, kristal-etar, maramica-zastava, krv-mleč, konj-prizrak, trbuh-mrak, vosak-breme, studen-vreme, plamen-griva itd. Ovi spojevi često se zasnivaju na kontrastu koji ukazuje na naizgled nepomirljive suprotnosti. Uopšte, dobar deo Simićeve poezije počiva na latentnom sukobu različitih stanovišta, ideja i koncepata, koji se obično relaksira figurativnim govorom. Sukob tako ostaje u domenu estetskog i dobija prihvatljivu dimenziju. Uopšte, kontrast je jedna od osnovnih figura ove zbirke te ukazuje na dijametralnu podeljenost sveta i stvari u njemu.
Pesnikovi motivi u određenom odnosu i rasporedu u pesmi mogu značajno proširiti svoja značenja i postati simboli. To je najuočljivije u bloku pesama o moru i plovidbi, koji je naročito stvaran pod uticajem neosimbolističkog nasleđa. Simbol uvek ima tu vertikalnu, istorijsku komponentu, ali i horizontalnu, u zavisnosti kojoj kulturi pripada, što mu garantuje svojevrsnu disperziju značenja: on se ne može uokviriti samo jednim tumačenjem. Recimo, već pomenuta fotopesma Reč je bogata simbolima i kulturno-religijskim referencama. To je pesma o pronalaženju vere koja nas čuva tokom neizvesne plovidbe opasnim i uzburkanim morem života, o prevladavanju grešnosti, o uzdizanju sa dna egzistencije, o moći preobrazbe: I pavše drvo sada je lađa. A na fotografiji, drveni čamac leži usred šume stabala: životna stihija oblikuje nas za veće stvari: čamac može biti simbol pesničke reči izdeljane u šumi skrivenih značenja: on je veza između svesnog i nesvesnog, između vidljivog i nevidljivog, između racionalnog i iracionalnog: on je simbol više promisli: logos koji nas vodi kroz neizvesnost i haos života. Indikativna je i naredna pesma Igra u kojoj se dva deteta igraju na rubu plaže. Ona govori o pokušaju odlaganja inicijacije. Detinjstvo je naravno simbol nevinosti: stanje koje prethodi grehu, dakle rajsko stanje jednostavnosti i spontanosti. To stanje pokušava da se produži zauvek tako što će se vreme zaustaviti. U tom slučaju, istorija će degradirati u mit.
Postoji jedna sličnost između poezije i fotografije: obe zahvataju više nego što mogu iskontrolisati. Jezik u pesmi ima svoju volju, kao i prikazano na fotografiji. Zanima nas famozni bartovski punctum, ona tačka koja nenadano privlači našu pažnju: neki naizgled nebitan detalj na fotografiji ili usputna figura u pesmi. Punktum nam jednostavno odvlači fokus od studijuma, onoga u šta je autor uložio većinu svojih napora i veština. Kako kaže Bart u Svetloj komori: Punktum neke fotografije je neka slučajnost na njoj koja me „ubode“ (ali me i rani, potrese). Simić na fotografijama ukazuje na simbole prepune značenja, ali našu koncentraciju usmeravaju male svakodnevice. On bi ka duhovnom svetu, a mi bismo ka realnom, često banalnom. Pa da vidimo: fotopesma Svadbeni buket: punktum: bela ptica u središtu vitraža, tamne ptice oko nje (jesu li stvarne?); fotopesma Reč: punktum: drveni čamac (kako se on uopšte našao u ovoj šumi?); fotopesma Biser: punktum: ogrlica (ko je ova žena?); fotopesma Grad: punktum: ljudska prilika na prozoru (Nešto drži u ruci? Možda kanap? Da li to nešto visi na njemu?); fotopesma Vežbe ćutanja: punktum: oči: smirene, ali pronicljive: pronicljive, ali pune ljubavi. Poenta je u uskrsnuću: na fotografiji je, po Bartu, prikazano ono što je bilo, nikako ono čega nema. Ali, Simić veruje u povratak mitu, pa nam prikazuje i ono što će biti: slika je tako pobeda nad smrću, trijumf nad ništavilom, uspostavljanje smisla. I opet Bart iz Svetle komore: Predmet ili spektrum fotografije preko svog korena čuva odnos sa “spektaklom“ i dodaje ono nešto pomalo jezivo što postoji u svakoj fotografiji: povratak umrlog.
Zanimljivo, Simić je pesnik i fotograf koji odlično funkcioniše u zadatim okvirima, kada se od njega traži čvrsta disciplina. Najbolje rezultate postiže tamo gde prati određenu strukturu u vidu konkretnog narativa (obično biblijskog ili mitološkog), u vidu rime u pesmi, odnosno u vidu jasnih obrisa, oblika ili tematike u fotografiji. Ali, on je i umetnik koji strukturu potčinjava zahtevima svoje umetnosti. Njegovo povremeno korišćenje rime nije naporno dobošarenje, već je izvedeno sa merom i osećajem. Njegove poente nisu prenaglašene, a teme nisu banalne. On je pesnik snažne emocionalnosti, ali i suptilnog izraza. Iznad svih njegovih tema stoje dve krovne, a to su vera i ljubav, te neizmerna radost kada se te ideje i osećanja prepoznaju i prožive. Kod Simića, vera i ljubav nadvladavaju suprotnosti i potencijalne konflikte, te podeljenost bića i sveta. Da parafraziramo starog pesnika: sa ljubavlju i verom je kao i sa poezijom. One nisu nikakve istine koje se dokazuju. Njihovo prisustvo ili odbijamo, ili prihvatamo. Kao što nam kaže Livada u uvodnim stihovima ovog teksta, ako oskudevamo u izobilju jedne vrste, otvara nam se prilika da uživamo u izobilju druge vrste. Ovo je naše vreme: vreme soli.
Parafraza Livade:
Kritičar nikada ne otkriva
sve pesniku. Ako ga voli.
(Srđan Simić, Vreme soli, Solaris, Novi Sad, 2023)
