Piše: Ana Malešević
Neuhvatljivost, neodređenost i polivalentnost je odlika čitave zbirke eseja Značenje džokera (2019, Agora), što mu i sama forma eseja kao vrste donekle omogućava. Autor odbija da se žanrovski odredi i opredeli, da se definiše i ukalupi. On uspeva da ostvari želju Čarlsa Simića „da stvori neku vrstu non-žanra, od fikcije, autobiografije, eseja, poezije i, naravno, šale“. Upravo zbog razuđenosti ovo delo se može čitati nalik čitanju Pavićevog Hazarskog rečnika, linearno ili po izboru. Ipak, preporučujem da prvo pročitate uvodni deo. Obratite posebnu pažnju na 40. stranu. Himne ostavite za kraj. Ili početak. Ukoliko se odlučite za prvu opciju, linearno čitanje, imajte na umu da je ovo delo poput magnolije na ulazu u lavirint, ako prođete prebrzo pored nje, nećete osetiti njen pun miris.
Jedan od osnovnih slojeva ove zbirke je mit. Zajedno sa smehom i poezijom, on tvori jedinu Arijadninu nit koju sam uspela uhvatiti u ovoj knjizi-raskršću. Kažu da su raskrsnice granice između svetova. Autor ostaje na njoj, a ona u njemu. Ne znam kako će čitaoci iz Amerike, gde Pištalo predaje svetsku i američku istoriju na koledžu Beker, posmatrati ovu knjigu ovu knjigu, ali znam da mi imamo dobar potencijal za razumevanje bar ovog momenta – raskrsnica – kako zbog naše geopolitičke i kulturne pozicije, raskrsnice svetova, tako i skoro pa večite tranzicije.
Amerika je metafora džokera, velikog mešanja. Ona počiva na mitu o američkoj izuzetnosti i Americi kao zemlji drugih šansi. Srpska Amerika je iznenađujuća, poetična, nadrealistična Amerika Čarlsa Simića. Priča o njoj se može čitati dvostruko, i kao priča o Americi, i kao nešto univerzalno. Pištalo neretko pronalazi način da stvori spoj tipskog i jedinstvenog, uspeva da uhvati nit vanvremenskog u vremenskom. To je naročito primetno kada govori o prošlim političkim dešavanjima u Jugoslaviji i nekim, naizgled, davno prošlim političarima. Miloš Crnjanski u knjizi Kod Hiperborejaca ima jedno poglavlje o sahranjivanju papa. Kada se papa sahranjuje, prvo se određenom ceremonijom potvrđuje smrt. Kucne se u njegovo čelo i vikne tri puta ime. Ime koje se izgovora je njegovo svetovno ime. Dakle, papa nikad ne umire. Umire onaj iza kostima i osmeha klovna.
Džokeri u špilu Srpska Amerika su obojeni mitskom aurom koju imaju pisci, političari, glumci, a ponekad i novinari. Ta mitska bića imaju pristup nekim znanjima kojima mi nemamo, oni imaju moć da se suprotstave moći. Humor i poezija su njihovo oružje. Njihova moć je moć mudre lude koja jedina ima pravo na istinu. Vladimir Pištalo ih humanizuje, kao što humanizuje i smeh i poeziju. On vidi poeziju u ličnosti i životu Čarlsa Simića, Linkolnovim političkim govorima, u glumi Danijela Deja Luisa, u novinskim tekstovima Henrija Luisa Menkena, Mjuerovoj prirodi i Čaplinovom smehu. Ona nije nužno porcelan koji koristimo samo u posebnim prilikama ili kada dođu specijalni gosti. Ona ne obitava samo tamo gde na koricama piše Poezija. Pištalo nas podseća na njenu, njegovu i njihovu plavu ljudsku stranu lica i tela. Ona je poezija, on smeh, a oni mitska bića njegovog sveta džokera. Strategije smeha i poezije su iste.
U knjizi skoro i da nema podsmeha. Autor se ruga jedino tiranima, moći, uniformisanosti i pravilima. Najviše je smeh sa reklama smeh ptice rugalice. On nas podseća da je čovek antropološki mitološko biće uprkos iluziji da mitu u postmodernom svetu nema mesta. Meka moć (Pištalo se, u ovom smislu, bavi samo reklamom) koristi mit kako bi upravljala nama i našim željama, obećavajući nam mitski život, ali bez svih onih mučnih i dugih putešestvija. Brže, jače, bolje! Preko veze. Mit novije generacije poboljšan je i uklonjene su sve zastarele, prevrednovane antičke fabričke greške. Ako mu se prepustimo i sami ćemo postati mitsko biće. Prerušeni robovlasnik koristi rableovski karneval da nam proda mit i nabaci svetlucavu uzicu dok mi mislimo da nas krunišu za kralja i kraljicu karnevala. On ne spava, on radi za nas.
Demistifikacija mita i mitskih figura teče u pravcu njihove humanizacije. I mit i poezija i smeh su nešto u čemu autor prepoznaje ljudsko i svakodnevno, ono što mi neretko potcenjujemo i preko čega olako prelazimo iako s jedne strane imamo potrebu za personifikacijom božanstava, a sa druge za nedovoljnim vrednovanjem svakodnevnog i opšteg, tj. ljudskog. On slavi čoveka i smeje mu se. Pravo na džokera, pravo na smeh, kalambur i ljutu papričicu u novom skupom odelu je oda životu. Onom koji je mit, poezija i smeh.
Ovaj tekst nije zamena za čitanje Značenja džokera Vladimira Pištala. Ako imate dodatnih pitanja, obratite se svom primerku zbirke eseja. Sin bibliotekara i bibliotekarke, Haklberi Fin, biće vaš vodič kroz biblioteku čije je opremanje trajalo oko trideset godina. Prvo će vas odvesti u zabranjene i manje poznate kutke, i neće uvek biti sladak. Svaka od tih knjiga je čitanje sveta, sebe i književnosti. Nekad je jedna od knjiga na polici jedno poglavlje, a nekad samo po jedna rečenica, za kojom stižu i druge kao rafali karata iz špila koji se zbog izvučene karte obrušava na vas. Vaše je samo da uskočite u zečiju rupu.
ZNAČENJE DŽOKERA
Vladimir Pištalo
Agora, 2019
226 str.
