Пише: Ана Малешевић
Неухватљивост, неодређеност и поливалентност је одлика читаве збирке есеја Значење џокера (2019, Агора), што му и сама форма есеја као врсте донекле омогућава. Аутор одбија да се жанровски одреди и определи, да се дефинише и укалупи. Он успева да оствари жељу Чарлса Симића „да створи неку врсту нон-жанра, од фикције, аутобиографије, есеја, поезије и, наравно, шале“. Управо због разуђености ово дело се може читати налик читању Павићевог Хазарског речника, линеарно или по избору. Ипак, препоручујем да прво прочитате уводни део. Обратите посебну пажњу на 40. страну. Химне оставите за крај. Или почетак. Уколико се одлучите за прву опцију, линеарно читање, имајте на уму да је ово дело попут магнолије на улазу у лавиринт, ако прођете пребрзо поред ње, нећете осетити њен пун мирис.
Један од основних слојева ове збирке је мит. Заједно са смехом и поезијом, он твори једину Аријаднину нит коју сам успела ухватити у овој књизи-раскршћу. Кажу да су раскрснице границе између светова. Аутор остаје на њој, а она у њему. Не знам како ће читаоци из Америке, где Пиштало предаје светску и америчку историју на колеџу Бекер, посматрати ову књигу ову књигу, али знам да ми имамо добар потенцијал за разумевање бар овог момента – раскрсница – како због наше геополитичке и културне позиције, раскрснице светова, тако и скоро па вечите транзиције.
Америка је метафора џокера, великог мешања. Она почива на миту о америчкој изузетности и Америци као земљи других шанси. Српска Америка је изненађујућа, поетична, надреалистична Америка Чарлса Симића. Прича о њој се може читати двоструко, и као прича о Америци, и као нешто универзално. Пиштало неретко проналази начин да створи спој типског и јединственог, успева да ухвати нит ванвременског у временском. То је нарочито приметно када говори о прошлим политичким дешавањима у Југославији и неким, наизглед, давно прошлим политичарима. Милош Црњански у књизи Код Хиперборејаца има једно поглавље о сахрањивању папа. Када се папа сахрањује, прво се одређеном церемонијом потврђује смрт. Куцне се у његово чело и викне три пута име. Име које се изговора је његово световно име. Дакле, папа никад не умире. Умире онај иза костима и осмеха кловна.
Џокери у шпилу Српска Америка су обојени митском ауром коју имају писци, политичари, глумци, а понекад и новинари. Та митска бића имају приступ неким знањима којима ми немамо, они имају моћ да се супротставе моћи. Хумор и поезија су њихово оружје. Њихова моћ је моћ мудре луде која једина има право на истину. Владимир Пиштало их хуманизује, као што хуманизује и смех и поезију. Он види поезију у личности и животу Чарлса Симића, Линколновим политичким говорима, у глуми Данијела Деја Луиса, у новинским текстовима Хенрија Луиса Менкена, Мјуеровој природи и Чаплиновом смеху. Она није нужно порцелан који користимо само у посебним приликама или када дођу специјални гости. Она не обитава само тамо где на корицама пише Поезија. Пиштало нас подсећа на њену, његову и њихову плаву људску страну лица и тела. Она је поезија, он смех, а они митска бића његовог света џокера. Стратегије смеха и поезије су исте.
У књизи скоро и да нема подсмеха. Аутор се руга једино тиранима, моћи, униформисаности и правилима. Највише је смех са реклама смех птице ругалице. Он нас подсећа да је човек антрополошки митолошко биће упркос илузији да миту у постмодерном свету нема места. Мека моћ (Пиштало се, у овом смислу, бави само рекламом) користи мит како би управљала нама и нашим жељама, обећавајући нам митски живот, али без свих оних мучних и дугих путешествија. Брже, јаче, боље! Преко везе. Мит новије генерације побољшан је и уклоњене су све застареле, превредноване античке фабричке грешке. Ако му се препустимо и сами ћемо постати митско биће. Прерушени робовласник користи раблеовски карневал да нам прода мит и набаци светлуцаву узицу док ми мислимо да нас крунишу за краља и краљицу карневала. Он не спава, он ради за нас.
Демистификација мита и митских фигура тече у правцу њихове хуманизације. И мит и поезија и смех су нешто у чему аутор препознаје људско и свакодневно, оно што ми неретко потцењујемо и преко чега олако прелазимо иако с једне стране имамо потребу за персонификацијом божанстава, а са друге за недовољним вредновањем свакодневног и општег, тј. људског. Он слави човека и смеје му се. Право на џокера, право на смех, каламбур и љуту папричицу у новом скупом оделу је ода животу. Оном који је мит, поезија и смех.
Овај текст није замена за читање Значења џокера Владимира Пиштала. Ако имате додатних питања, обратите се свом примерку збирке есеја. Син библиотекара и библиотекарке, Хаклбери Фин, биће ваш водич кроз библиотеку чије је опремање трајало око тридесет година. Прво ће вас одвести у забрањене и мање познате кутке, и неће увек бити сладак. Свака од тих књига је читање света, себе и књижевности. Некад је једна од књига на полици једно поглавље, а некад само по једна реченица, за којом стижу и друге као рафали карата из шпила који се због извучене карте обрушава на вас. Ваше је само да ускочите у зечију рупу.
ЗНАЧЕЊЕ ЏОКЕРА
Владимир Пиштало
Агора, 2019
226 стр.
