Пише: Игор Перишић
(Критика преузета уз дозволу аутора са његовог Фејсбук профила)
Будући да књижевну критику пишем искључиво за медиј који би гарантовао слободу мог субјективног суда укуса и пристојан хонорар (а таквог тренутно нема), или у знак подршке алтернативним поетикама и медијима новог доба, ово није „права“ књижевна критика. Већ осврт у кратким цртама на роман Саше Илића Пас и контрабас (2019, Орфелин), јер сам у једном од претходних ФБ постова обећао да ћу се естетички изјаснити о предмету, без повишене памлетске реторике и увредљивих етичких квалификација, изазваних мојим неслагањем са ауторовим политичким и, још више, идеолошким ставовима.
Готово је сигурно да ће овај роман добити Нинову награду критике за роман године 2019. И да ли имам нешто против? Одговор је: не. Реч је о исфорсирано добром роману. За разлику од Александра Гаталице, који се много трудио и мрчио ‘артију да постане писац, и на крају му то на једвите јаде и успело, Саша Илић је то урадио кудикамо лакше. Пропорционално лакше у складу са количином талента који је њиховим перима додељен. Светислав Басара, Мирјана Ђурђевић и Срђан Ваљаревић, примера ради, уопште не морају много да се труде, они су рођени писци. Али, постоје и књижевни смртници – ваља и њих подржати у дирљивој жељи за остављањем брзо бледећег трага у српској књижевности.
Добро је што је Саша Илић довољно сазрео да малко одвеже машнице са лепо упакованог књижевно-идеолошког производа намењеног западном, пре свега немачком мејнстрим културном тржишту, и домаћој другосрбијанској „елити“ која се аутоколонијално додворава разним жижецима и осталим белосветским трговцима бунтом. Има у овом роману и иронизације политичке коректности као списатељског концепта, има и обраде непожељних тема у хоризонту очекивања Илићеве публике, као што су описи репресије комунистичких власти после Другог светског рата или психолошких преиспитивања смисла револуционарних наратива.
Има и одлично предочених сцена ратних страдања, у којима престаје да буде битно које су националности жртве а које џелати. У појединим моментима, када аутор постигне пуну концентрацију писања (а ту милост је досегао највише у уводним и завршним реченицама романа; између жури, сувише жури), постаје опипљив ужас рата као апокалипсе која се ритуално дешава(ла) овде и скоро сада. За разлику од романескног приповедања, када убрза ритам, чини се да аутору више лежи драмско представљање, јер уме вешто драматуршки да склопи поједине бочне приче у жанру психо-трилера или да направи прозне минијатуре као надахнуте брзопотезне реинтерпретације жанра филм-ноара.
Али, има и превише стилских аљкавости – по којима је Илић бизарно препознатљив – понекад до мере иритантности. Најпре, аутор и у овом роману одбија да добро научи српски језик. Поједине реченице и даље делују као лоши преводи са енглеског, уз готово комичко постављање прилога на крај реченице, што никако није концепт већ стилска невештина. (Кажу да је и Добрица Ћосић имао добре лекторе, па зашто се не угледати на свог поетичког контра-Оца.) Затим, постоји забрињавајуће много почетничких, „средњошколских“, космичких слика: један од јунака се, рецимо, „загрцнуо од призора небеског свода који му је био толико близу да му се глава начас нашла међу звездама“ (стр. 36). Напослетку, ту је и ружно, вулгарно ципеларење већ мртвог противника у виду инфантилно мизогиног, а танушно психолошки мотивисаног, приказивања физичког обличја Мирјане Марковић.
Музичка подлога романа у џез референцама углавном функционише, али запањујуће је колико то делује анахроно у времену када је и турбо-фолк већ постао део неелитистичке, демократизоване културне баштине. Као да Илић, упркос свим својим бунтовним манифестним идеолошким исказима, и даље остаје заробљен у елитну културу и конзервативно схватање књижевности као штреберске работе. Помало је депресивна чињеница да за читање овог романа треба одвојити барем петнаестак сати, при том не добијајући богзна шта велико. За то време може се одгледати десет узбудљивих филмова или једна сезона све квалитетнијих тв-серија. Писци као да превеликим амбицијама, изведеним преопширно, само додатно сахрањују већ помало мртву, мејнстрим књижевност.
Међутим, после катастрофалне Лузитаније Дејана Атанацковића, у којој нема ни трунке аутентичног надахнућа и после које ниједан књижевни пакао тешко не пада, роман Саше Илића ипак делује као добро конструисани књижевни „састав“ и на задату и на слободну тему. Дакле, нећу да се буним. Или да привидно одсуство бунта продајем. То Илићима и „Илићима увеоцима“ много боље иде. С тим што Илић Саша, за разлику од увелака, ипак има и нечега немагловитог у дућану.
ПАС И КОНТРАБАС, Саша Илић
Орфелин, 2019
324 стр.
