Saša Ilić, „Pas i kontrabas“: Dobri(ca) komesar i sviranje u kontrabas

Categories KritikePosted on

Odlično dramatizovan istorijski roman kojeg prate određeni stilski nedostaci.

Podelite post

Piše: Igor Perišić

(Kritika preuzeta uz dozvolu autora sa njegovog Fejsbuk profila)

Budući da književnu kritiku pišem isključivo za medij koji bi garantovao slobodu mog subjektivnog suda ukusa i pristojan honorar (a takvog trenutno nema), ili u znak podrške alternativnim poetikama i medijima novog doba, ovo nije „prava“ književna kritika. Već osvrt u kratkim crtama na roman Saše Ilića Pas i kontrabas (2019, Orfelin), jer sam u jednom od prethodnih FB postova obećao da ću se estetički izjasniti o predmetu, bez povišene pamletske retorike i uvredljivih etičkih kvalifikacija, izazvanih mojim neslaganjem sa autorovim političkim i, još više, ideološkim stavovima.

Gotovo je sigurno da će ovaj roman dobiti Ninovu nagradu kritike za roman godine 2019. I da li imam nešto protiv? Odgovor je: ne. Reč je o isforsirano dobrom romanu. Za razliku od Aleksandra Gatalice, koji se mnogo trudio i mrčio ‘artiju da postane pisac, i na kraju mu to na jedvite jade i uspelo, Saša Ilić je to uradio kudikamo lakše. Proporcionalno lakše u skladu sa količinom talenta koji je njihovim perima dodeljen. Svetislav Basara, Mirjana Đurđević i Srđan Valjarević, primera radi, uopšte ne moraju mnogo da se trude, oni su rođeni pisci. Ali, postoje i književni smrtnici – valja i njih podržati u dirljivoj želji za ostavljanjem brzo bledećeg traga u srpskoj književnosti.

Dobro je što je Saša Ilić dovoljno sazreo da malko odveže mašnice sa lepo upakovanog književno-ideološkog proizvoda namenjenog zapadnom, pre svega nemačkom mejnstrim kulturnom tržištu, i domaćoj drugosrbijanskoj „eliti“ koja se autokolonijalno dodvorava raznim žižecima i ostalim belosvetskim trgovcima buntom. Ima u ovom romanu i ironizacije političke korektnosti kao spisateljskog koncepta, ima i obrade nepoželjnih tema u horizontu očekivanja Ilićeve publike, kao što su opisi represije komunističkih vlasti posle Drugog svetskog rata ili psiholoških preispitivanja smisla revolucionarnih narativa.

Ima i odlično predočenih scena ratnih stradanja, u kojima prestaje da bude bitno koje su nacionalnosti žrtve a koje dželati. U pojedinim momentima, kada autor postigne punu koncentraciju pisanja (a tu milost je dosegao najviše u uvodnim i završnim rečenicama romana; između žuri, suviše žuri), postaje opipljiv užas rata kao apokalipse koja se ritualno dešava(la) ovde i skoro sada. Za razliku od romanesknog pripovedanja, kada ubrza ritam, čini se da autoru više leži dramsko predstavljanje, jer ume vešto dramaturški da sklopi pojedine bočne priče u žanru psiho-trilera ili da napravi prozne minijature kao nadahnute brzopotezne reinterpretacije žanra film-noara.

Ali, ima i previše stilskih aljkavosti – po kojima je Ilić bizarno prepoznatljiv – ponekad do mere iritantnosti. Najpre, autor i u ovom romanu odbija da dobro nauči srpski jezik. Pojedine rečenice i dalje deluju kao loši prevodi sa engleskog, uz gotovo komičko postavljanje priloga na kraj rečenice, što nikako nije koncept već stilska neveština. (Kažu da je i Dobrica Ćosić imao dobre lektore, pa zašto se ne ugledati na svog poetičkog kontra-Oca.) Zatim, postoji zabrinjavajuće mnogo početničkih, „srednjoškolskih“, kosmičkih slika: jedan od junaka se, recimo, „zagrcnuo od prizora nebeskog svoda koji mu je bio toliko blizu da mu se glava načas našla među zvezdama“ (str. 36). Naposletku, tu je i ružno, vulgarno cipelarenje već mrtvog protivnika u vidu infantilno mizoginog, a tanušno psihološki motivisanog, prikazivanja fizičkog obličja Mirjane Marković.

Muzička podloga romana u džez referencama uglavnom funkcioniše, ali zapanjujuće je koliko to deluje anahrono u vremenu kada je i turbo-folk već postao deo neelitističke, demokratizovane kulturne baštine. Kao da Ilić, uprkos svim svojim buntovnim manifestnim ideološkim iskazima, i dalje ostaje zarobljen u elitnu kulturu i konzervativno shvatanje književnosti kao štreberske rabote. Pomalo je depresivna činjenica da za čitanje ovog romana treba odvojiti barem petnaestak sati, pri tom ne dobijajući bogzna šta veliko. Za to vreme može se odgledati deset uzbudljivih filmova ili jedna sezona sve kvalitetnijih tv-serija. Pisci kao da prevelikim ambicijama, izvedenim preopširno, samo dodatno sahranjuju već pomalo mrtvu, mejnstrim književnost.

Međutim, posle katastrofalne Luzitanije Dejana Atanackovića, u kojoj nema ni trunke autentičnog nadahnuća i posle koje nijedan književni pakao teško ne pada, roman Saše Ilića ipak deluje kao dobro konstruisani književni „sastav“ i na zadatu i na slobodnu temu. Dakle, neću da se bunim. Ili da prividno odsustvo bunta prodajem. To Ilićima i „Ilićima uveocima“ mnogo bolje ide. S tim što Ilić Saša, za razliku od uvelaka, ipak ima i nečega nemaglovitog u dućanu.

PAS I KONTRABAS, Saša Ilić
Orfelin, 2019
324 str.

Podelite post