Пише: Симонида Лончар
Грозота или… (2019, Чаробна књига) Слободана Тишме, може се, на известан начин, схватити као дело-каламбур или интрига недоследности. Према речима аутора, у питању је немогућност уклопивости приповедања у форму романа. Другим речима, пред читаоцима се налази покушај саображавања ,,токова“ различитих периода живота тоциљавој истини (пожељно је, током читања, питати се да ли истине уопште има), а у оквиру тога, њихово композитно нејединство, премда аспекти тог нејединства имају заједничку спону: наратора, у виду иронично наивног, четвороструког ја.
У начелу, у роману се издвајају два основна тока: онда (седмогодишњи, петнаестогодишњи и двадесетогодишњи ја), које обухвата период детињства, нестанка родитеља и одласка у дом за незбринуту децу, и сада (седамдесетогодишњи ја), без ког не бисмо успели да схватимо онда и обрнуто, које се, неодређеним редоследом, преплиће са догађајима из прошлости или сећањима наратора и главног јунака, Стива Наива (самопрозваног маторог сенилног скрибомана).
Када говоримо о експериментисању и флуидности оквира мисли, карактеристично је – поред вишеструког и раслојеног постојања главног јунака – вишеструко представљање појединих догађаја, односно, враћање на њихов почетак и приповедање изнова, само варирано, измишљено. Које је истина? Намера непоузданог приповедача, чини се, није да подизањем језичко-садржинских ковитлаца задржи пажњу читаоца, већ да се подсмева концепту истине, која је као несталан и неповерљив фактор присутна у свим етапама његовог живота, па је као таква рефлектована (дословно) и на сам текст.
Погрешно би било, у том смислу, не посматрати поигравање са формом као изазов за аутора и као одлику вештине распоређивања сегмената мисли, мање или више повезаних некаквом скривеном везом. Да ли је посреди начело имплицитне поетике, не-темељ, „ујка Етер, мекани, скривени млакоња који денфује све што постоји, спречава фаталне сударе“ (Тишма, „Грозота или…“)? Поставља се још једно питање: да ли разумевање представља подједнако велик изазов за читаоца, имајући у виду извесну примопредају смисла звучности и композицији, што у овом случају подразумева комплексно структурирање (раслојавање, понављање) ликова и догађаја.
Поступак који уочавамо од самог почетка је употреба мотива-синтагми, чије се значење прилагођава тренутном контексту, њихово је јављање често: ватрена промаја, сунце страве, удско/адско друштво, пре-пријатељ, црна рупа, црна кафа као суштина – они прожимају безмало читаво дело, период живота проведен са мајком и очухом, боравак у дому, уз заштитника Љубовира Круцињака, бежање у Босну (преко модре ријеке заборава), упознавање професора Пашка Курепа… Стога, можемо их посматрати као игриву и не тако чврсту основу, коју аутор користи у сврху необичног и привидног повезивања сегмената прошлости и садашњости.
Такође, роман обилује словним досеткама, попут: град Ђурвидек, Фукошки парк, Тајлеп, Содна бања, што може да упућује на радњу у неком паралелном, а блиском свету и он је онеобичен, без истине, под окриљем скривеног Бога (Deus absconditus) и, заправо, без човека – важно је нагласити да, са друге стране, топоними као што су Београд, Босна, Дрина, Сребреница остају непромењени, дакле, средина у којој стварност и оно што јесте подлежу променама је на упечатљив и довитљив начин ограничена. Сваки слој јунаковог ја живи и умире са својим блискостима, заштитницима и убицама, сусреће се са туђим и сопственим варијантама смрти (такође, у делу ,,Језа“ Бошка Ивкова налазимо устаљену поновљивост смрти која не изазива изненађење, ,,У танчине знам каква је његова смрт, доживљавао сам је и раније“), прелазећи преко свега као у сну, постајући изнова, изван истине и суштине.
Зато овај роман експеримента можемо окарактерисати као фикционалну интроспекцију, језичко-композициону игру разрађених детаља. Извесно је да су труд и умеће комбиновања аутора пренети на читаоце – Грозота или… несумњиво представља обострани изазов.
ГРОЗОТА ИЛИ…
Слободан Тишма
Чаробна књига, 2019
235 стр.
