Пише: Далибор Томасовић
Отворио бих овај текст Кафкиним цитатом, не зато што је Иван Исаиловић поменуо Кафкину Јазбину, између осталих књижевних паралела, у свом поговору Кошмарника Милоша Живковића, већ са добро познатим цитатом: „Књига мора бити секира за замрзнуто море у нама”. Наравно, разлог за такво отварање је очигледан, аутор овог текста, који би требало да буде лишен научног дискурса, који би требало да буде кратак тескт који ће вас увести или натерати на то да узмете одређену књигу у руке или је пак оставите негде и побегнете главом без обзира, верује да је ова књига управо секира за замрзнуто море. (Де ћеш веће похвале но Кафкиног стандарда!)
Шалу на страну, пређимо на неке одређене тачке које желим да изложим у тексту и које би требало да сажмем, а да притом не оштетим књигу.
Милош Живковић је одлучио да исприповеда једну веома интимну и потресну причу кроз концепт ониричког и визуелно-текстуалног медија те је тако књигу претворио у поље језичко-сновне-стварности или боље речено стварносно-сновног-језика, у смислу:
Живковић је исприповедао, већим делом текста стварносну природу (своја сећања/трауму и искуства на јави) у простору снова, те је тако концепт захвалан за разне експерименте, на језичко-визуелном плану. Текст је у добром делу препун кратких слика и упечатљивих језичких конструкција које, чини се, теку једна из друге – мелодијски и психичко-емотивно условљене (али не и усиљене) које бих окарактерисао и приписао Живковом таленту.
Међутим, намеће се питање, када је посреди даровит писац, да ли је концепт какав Кошмарник има (практично нема правила) олакшавајућа околност за маштовитог списатеља са даром за језик, те је он слободан да манипулише језиком на разне начине, на пример, код Живковића – прекине текст када жели, затим формира делове текста који су подвучени, прецртани, спојених речи, пуни интернет емотикона, интернет језика, чак и енглеског језика (et cetera)?
Другачији концепти, они који имају правила или причу нису толико слободни и морају да поштују своја фиктивна правила, или правила форме. Милош не приповеда причу, већ искуство у оквиру Кошмарниковог концепта. Истина, то се овој књизи не може замерити, нити јој се замера, него поставља питање будућих остварења које ће нам Милош П. Живковић понудити. Оно што је пресудно јесте читати оно што нам је понуђено, у редовима и између редова, а не тражити оно што ми желимо да буде у тексту. Такво читање чини сваку књигу неуспешном.
Но, вратимо се Кошмарниковом тексту накогседовезујусликеицртежи који је, треба напоменути, лишен простора, иако се помињу неке одреднице (такси нпр.), али оне никада нису дефинисане, и у потпуности су секундарне (као у сну). Све је секундарно, све сем времена које обликује трауму, и тим приповедачким одабирима Милош је успео, лишен казивања, у такозваном показивању. Живковић нам претаче искуство ефикасно и постепено – прецизним сликама и можда најуспелијим ефектом у његовој књизи – темпом.
Стиче се утисак, у хаосу какав један језичко-визуелни-типографски експериментални роман концепта ноћних мора има, да је ипак веома уређен и одмерен. (Ако вам аутор каже да је требало нешто избацити или пак додати, не верујте му!)
Дакле, Милош Живковић није упао у ефекте језичког муцања, неуредног стила, претеривања, окрњености и слично (што може бити ефикасно у тексту, ако аутор зна шта ради, мада је ипак све то најчешће мана) иако је мешао ћирилицу и латиницу, разне фонтове, словна понављања, поменуте емотиконе. Цртежи прелазе преко текста (отежавају, на моменте, читање) речи се спајају, користи се енглески језик у форми Reddit коментара итд. те је, на све те начине, своје даноморе залепио веома прецизним Роршарховим те(к)стовима за читаочев ум.
У самом „месу“ текста који ће нам посложити слику искуства великог губитка (Ког? Нећу вам рећи јер аутор овог текста – ипак сматра да је веома битан пут и спознаја тог одређеног губитка) користећи добропознате мотиве балканске свакодневнице коју смо ми, миленијалци, искусили крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година (од колача са вишњама tableta до Харија Потера).
Илустрације, које је радила Сања Маринковић Крстић, су интегрални део текста, и оне су толико добро спроведене да делује као да их је сам аутор радио у сопственом дневнику који је насловио Кошмарник. Иако делују као да су пресвучене преко тог искуства које се налази у тексту додајући димензију неизрецивог, а могу се приписати и показивању оног што не може, чак!, ни текст да уради.
Додао бих да треба обратити, наравно, пажњу на мотиве, па тако на пример мотив зуба, и затим потражити шта Синдлехеров сановник каже о том мотиву (а и међ народом се о том говори, вероватно већ знате) и једнаку пажњу посветити остатку текста као и том, читати пажљиво али не претерано аналитички да би се окрњило само искуство књиге што је највећи и најзначајнији аспект који нам Кошмарник нуди.
Књига Милоша Живковића би требало да допре до публике упркос својој природи тј. ексеприменталном књижевном изразу који је, и након НЕОАВАНГАРДЕ, и даље некако стран нашој публици (којој саветујем да с времена на време изађе из комфор зоне) као и нашим писцима, док комисије нећемо ни да коментаришемо (за крај један емотикон ?)
и post scriptum: Живков роман је најбоља књига аутора из Србије коју сам прочитао, да не грешим душу, у бар последњих неколико година, ако не и више.
КОШМАРНИК
Милош П. Живковић
Дарма, 2021.
164 стр.
