Piše: Dalibor Tomasović
Otvorio bih ovaj tekst Kafkinim citatom, ne zato što je Ivan Isailović pomenuo Kafkinu Jazbinu, između ostalih književnih paralela, u svom pogovoru Košmarnika Miloša Živkovića, već sa dobro poznatim citatom: „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama”. Naravno, razlog za takvo otvaranje je očigledan, autor ovog teksta, koji bi trebalo da bude lišen naučnog diskursa, koji bi trebalo da bude kratak teskt koji će vas uvesti ili naterati na to da uzmete određenu knjigu u ruke ili je pak ostavite negde i pobegnete glavom bez obzira, veruje da je ova knjiga upravo sekira za zamrznuto more. (De ćeš veće pohvale no Kafkinog standarda!)
Šalu na stranu, pređimo na neke određene tačke koje želim da izložim u tekstu i koje bi trebalo da sažmem, a da pritom ne oštetim knjigu.
Miloš Živković je odlučio da ispripoveda jednu veoma intimnu i potresnu priču kroz koncept oniričkog i vizuelno-tekstualnog medija te je tako knjigu pretvorio u polje jezičko-snovne-stvarnosti ili bolje rečeno stvarnosno-snovnog-jezika, u smislu:
Živković je ispripovedao, većim delom teksta stvarnosnu prirodu (svoja sećanja/traumu i iskustva na javi) u prostoru snova, te je tako koncept zahvalan za razne eksperimente, na jezičko-vizuelnom planu. Tekst je u dobrom delu prepun kratkih slika i upečatljivih jezičkih konstrukcija koje, čini se, teku jedna iz druge – melodijski i psihičko-emotivno uslovljene (ali ne i usiljene) koje bih okarakterisao i pripisao Živkovom talentu.
Međutim, nameće se pitanje, kada je posredi darovit pisac, da li je koncept kakav Košmarnik ima (praktično nema pravila) olakšavajuća okolnost za maštovitog spisatelja sa darom za jezik, te je on slobodan da manipuliše jezikom na razne načine, na primer, kod Živkovića – prekine tekst kada želi, zatim formira delove teksta koji su podvučeni, precrtani, spojenih reči, puni internet emotikona, internet jezika, čak i engleskog jezika (et cetera)?
Drugačiji koncepti, oni koji imaju pravila ili priču nisu toliko slobodni i moraju da poštuju svoja fiktivna pravila, ili pravila forme. Miloš ne pripoveda priču, već iskustvo u okviru Košmarnikovog koncepta. Istina, to se ovoj knjizi ne može zameriti, niti joj se zamera, nego postavlja pitanje budućih ostvarenja koje će nam Miloš P. Živković ponuditi. Ono što je presudno jeste čitati ono što nam je ponuđeno, u redovima i između redova, a ne tražiti ono što mi želimo da bude u tekstu. Takvo čitanje čini svaku knjigu neuspešnom.
No, vratimo se Košmarnikovom tekstu nakogsedovezujuslikeicrteži koji je, treba napomenuti, lišen prostora, iako se pominju neke odrednice (taksi npr.), ali one nikada nisu definisane, i u potpunosti su sekundarne (kao u snu). Sve je sekundarno, sve sem vremena koje oblikuje traumu, i tim pripovedačkim odabirima Miloš je uspeo, lišen kazivanja, u takozvanom pokazivanju. Živković nam pretače iskustvo efikasno i postepeno – preciznim slikama i možda najuspelijim efektom u njegovoj knjizi – tempom.
Stiče se utisak, u haosu kakav jedan jezičko-vizuelni-tipografski eksperimentalni roman koncepta noćnih mora ima, da je ipak veoma uređen i odmeren. (Ako vam autor kaže da je trebalo nešto izbaciti ili pak dodati, ne verujte mu!)
Dakle, Miloš Živković nije upao u efekte jezičkog mucanja, neurednog stila, preterivanja, okrnjenosti i slično (što može biti efikasno u tekstu, ako autor zna šta radi, mada je ipak sve to najčešće mana) iako je mešao ćirilicu i latinicu, razne fontove, slovna ponavljanja, pomenute emotikone. Crteži prelaze preko teksta (otežavaju, na momente, čitanje) reči se spajaju, koristi se engleski jezik u formi Reddit komentara itd. te je, na sve te načine, svoje danomore zalepio veoma preciznim Roršarhovim te(k)stovima za čitaočev um.
U samom „mesu“ teksta koji će nam posložiti sliku iskustva velikog gubitka (Kog? Neću vam reći jer autor ovog teksta – ipak smatra da je veoma bitan put i spoznaja tog određenog gubitka) koristeći dobropoznate motive balkanske svakodnevnice koju smo mi, milenijalci, iskusili krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina (od kolača sa višnjama tableta do Harija Potera).
Ilustracije, koje je radila Sanja Marinković Krstić, su integralni deo teksta, i one su toliko dobro sprovedene da deluje kao da ih je sam autor radio u sopstvenom dnevniku koji je naslovio Košmarnik. Iako deluju kao da su presvučene preko tog iskustva koje se nalazi u tekstu dodajući dimenziju neizrecivog, a mogu se pripisati i pokazivanju onog što ne može, čak!, ni tekst da uradi.
Dodao bih da treba obratiti, naravno, pažnju na motive, pa tako na primer motiv zuba, i zatim potražiti šta Sindleherov sanovnik kaže o tom motivu (a i međ narodom se o tom govori, verovatno već znate) i jednaku pažnju posvetiti ostatku teksta kao i tom, čitati pažljivo ali ne preterano analitički da bi se okrnjilo samo iskustvo knjige što je najveći i najznačajniji aspekt koji nam Košmarnik nudi.
Knjiga Miloša Živkovića bi trebalo da dopre do publike uprkos svojoj prirodi tj. ekseprimentalnom književnom izrazu koji je, i nakon NEOAVANGARDE, i dalje nekako stran našoj publici (kojoj savetujem da s vremena na vreme izađe iz komfor zone) kao i našim piscima, dok komisije nećemo ni da komentarišemo (za kraj jedan emotikon ?)
i post scriptum: Živkov roman je najbolja knjiga autora iz Srbije koju sam pročitao, da ne grešim dušu, u bar poslednjih nekoliko godina, ako ne i više.
KOŠMARNIK
Miloš P. Živković
Darma, 2021.
164 str.
