Пише: Катарина Перић
И пре појаве хришћанства, још у старозаветној, пророчкој традицији, ко се дао оденути у Христов карактер, добро су га нажуљале Божје ципеле. Да тим ципелама није било место ни у предстојећим раздобљима, сведоче нам бројни прогони хришћана, који датирају још из владавине римског цара Нерона, преко комунистичких партија, па све до данашњег дана, особито у азијским пределима. Није, дакле, ни чудо што баш тај мотив Шусаку Ендо бира као главну окосницу за грађење свог романа Тишина (沈黙, Chinmoku, 1966), нити што је баш овај роман верно приказан при филмској адаптацији Мартина Скорсезеа на коју се чекало готово три деценије, те условило да филм буде уздигнут до конкурусања за највишу америчку филмску награду.
Добро упознат са историјским предлошком, Eндо се након судбоносне пустоловине у Палестини одлучује за предочавање искуственог жигосања кроз поругалско, језуитско Друштво Исусово. Наиме, овај модерни егзистенцијални роман уводи нас кроз епистоларну/дневничку форму у сиже историјског кроја, а у којем је главни носилац радње Себастијан Родригез – језуитски свештеник који се са својим пријатељем Гарпеом намерио ка Јапану како би коначно открио шта се крије иза страшне вести која је погодила римску цркву: Кристовао Фереира, њихов ментор и предводник језуитске мисије, након 33 године мисионарског дел(ов)ања и извештавања, почевши од 1633. године, а након мучења у јами у Нагасакију, апостатизирао је. При одбијању да се помире са могућношћу да њихов велики учитељ није умро мученичком смрћу, Родригез и Гарпе крећу на тајни задатак који ће уједно бити одлучујући за њихове животе.
Роман Тишина успеће да сажме политичко-религијско језгро којим се на историјском плану решавала судбина припадника хришћанске конфесије у Јапану и то на најизопаченије начине: након што су увидели да спаљивање верника на ломачама, разапињање, потапање у кључалу сумпорну воду, изгладњивање, вешање изнад јаме и др, за њих значи славну мученичку смрт, досетиће се принудног апостатизирања (у роману представљеног као гажење „фумија“ – металне плоче са ликом Христа у Богородичином наручју). Скорсезе ће, при настојању да што верније прикаже тренутке мучења, уместо музике које би пратила одређена дешавања, попуњавати тишину Апсолута звуцима запљускивања обале морем, пуцкетања гранчица, шума ветра, а све како би се у симболичној сфери пратила патња разапетих на мору, спаљених на ватри, као и звук ломљења костију, јецаја и врисака. Процена је, према историјским белешкама, да је од 1614. до 1640. убијено пет, до шест хиљада хришћана. Тако се Јапан ни у којем случају није могао сматрати добрим, гостољубивим домаћином за странце, а камоли хришћане. То је добар повод Ендoу да гради своје ликове према симболичном, новозаветном кључу којим се тематизује Христово страдање, па су његови злочинци, попут Инуеа, увек поистовећени са Иродом, Кајафом, Пилатом, док се кроз лик Кичиђира, тамошњег Јапанца и квазихришћанина, прави слика Јуде који изнова издаје Родригеза, и то не због више добробити, већ због кукавичке нарави, након чега тражи опроштај.
Родригез ће, с друге стране, послужити Ендоу да створи слику мученог и отуђеног Христа, али и исцрпи из њега градацијске слике одвајања човека од есенцијалне нити његовог бивствовања, те упадања у бездан кризоверја, а о којима сам Родригез проговара кроз своја писма у прва четири поглавља. На тај начин Ендо, а самим тим и Скорсезе, сублимирају читаву историју двадесетог века у којој се актуелизирало питање односа добра и зла, док се, дотичући се 21. века, имплицитно надовезују за проблемско питање самог постојања Бога кроз судар западне филозофске мисли и правоверja. Коначно, питање очовечавања Бога као свеактуелна тема била је добра идеја нашег романописца којом се могла привући пажња и мислећих људи, без обзира на њихова религиозна опредељења, нарочито ако се узме у обзир да роман шкртари на одговарању поставњеним питањима, чиме се читалас уводи у игру размишљања о проблемима који прате два млада мисионара. Дакако да том решавању проблема неће бити наклоњен сваки читалац, али не треба занемарити податак и да су Скорсезеу, поред свег труда, недаћа и трагедија, као и деценијског припремања за адаптацију овог романа, замерили, мимо дужине трајања филма, изостанак тријумфалног краја којем су вичне све наде хришћана чледалаца. Међутим, осведочени смо у чињеницу да је готово век пре Родригезовог и Гарпеовог доласка у Јапану живело скоро 300.000 хришћана, док ће до самог краја романа сви они готово у потпуности ишчезнути при страшној тиранији која их је обгрлила својим канџама, док ће Родригез под тежином истих бити екскомунициран из римске цркве.
Још једна занимљивост прати сиже: у тренутку кад Родригез схвати да је предат тамошњој власти, али да вреди десет пута више у односу на цену коју је Јуда добио за Христа, престаје епистоларна форма која је могла да нас убеди у истинитост тих навода. Једино на шта надаље можемо да се ослонимо је предочавање радње и Родригезовог стања од стране свезнајућег приповедача. Посреди је, дакле, представљање свештеника који се налази између Бога и свог стада које се труди да изнуди од њега „опипљиву веру“. Али тек кад се увери да семе које је желео да посеје не даје плода у тој мочвари где је Бог нем пред вапајима мученог, сиромашног, покатоличеног живља, згазивши фумије, она некадашња слика Христа се метаморфозира у Петра, симболично представљена од стране аутора кроз почетак новог дана и оглашавање петла. То Родригезово коначно одвајање од хришћанске мисли биће условљено и разговором са старим, наизглед само доброћудним моћником, Инуеом, при чему ће доћи до тематизације односа мужа и жене као модела за приказивање супротстављања Јапана хришћанским доктринама. Наиме, у том погледу, Инуе, заступајући тезу по којој је мисионарско деловање присила, као и да је важна народност „жене“, наводи Родригеза, као и читаоца, на помисао да „има неких људи на овом свету које упорна наклоност ружне жене уме да јако узнемири“, као и да „јалова жена никада не би требало да буде супруга“.
Све наведено указује на Ендоово неприкосновено познавање новозаветне теологије чијим симболима је успео код читаоца да створи још веће емпатије према страдалништву ликова. Није узалудно речено да се баш ово дело сматра његовим најплодоноснијим књижевним остварењем, мада се не придаје много мања важност остатку његовог прозног опуса, попут дела: Море и отров, Предивна будала, Самурај, Скандал и Дубока река, затим збирке кратких прича као што су Витрашке елегије и постхумно објављену Пет на крају. Познат је, такође, податак и да је свој опус обогатио теологшким есејима, драмама и сценаријима, а све то пишући са једног необичног аспекта Јапанца који је прихватио крило римокатоличке цркве, те градио своју каријеру доброг романописца двадететог века. Популаризујући се кроз своју Тишину и успешно избегавање теодицеје у сижеу романа, Шусаку Ендо оставља читаоца пред нерешеним питањем да ли је молитва или ужас Божје тишине када неко завапи: Ели, Ели, лама савахтани!