Alternativna lektira: Šusaku Endo, „Tišina“ (1966)

Categories KolumnePosted on

Piše: Katarina Perić

I pre pojave hrišćanstva, još u starozavetnoj, proročkoj tradiciji, ko se dao odenuti u Hristov karakter, dobro su ga nažuljale Božje cipele. Da tim cipelama nije bilo mesto ni u predstojećim razdobljima, svedoče nam brojni progoni hrišćana, koji datiraju još iz vladavine rimskog cara Nerona, preko komunističkih partija, pa sve do današnjeg dana, osobito u azijskim predelima. Nije, dakle, ni čudo što baš taj motiv Šusaku Endo bira kao glavnu okosnicu za građenje svog romana Tišina (沈黙, Chinmoku, 1966), niti što je baš ovaj roman verno prikazan pri filmskoj adaptaciji Martina Skorsezea na koju se čekalo gotovo tri decenije, te uslovilo da film bude uzdignut do konkurusanja za najvišu američku filmsku nagradu.

Dobro upoznat sa istorijskim predloškom, Endo se nakon sudbonosne pustolovine u Palestini odlučuje za predočavanje iskustvenog žigosanja kroz porugalsko, jezuitsko Društvo Isusovo. Naime, ovaj moderni egzistencijalni roman uvodi nas kroz epistolarnu/dnevničku formu u siže istorijskog kroja, a u kojem je glavni nosilac radnje Sebastijan Rodrigez – jezuitski sveštenik koji se sa svojim prijateljem Garpeom namerio ka Japanu kako bi konačno otkrio šta se krije iza strašne vesti koja je pogodila rimsku crkvu: Kristovao Fereira, njihov mentor i predvodnik jezuitske misije, nakon 33 godine misionarskog del(ov)anja i izveštavanja, počevši od 1633. godine, a nakon mučenja u jami u Nagasakiju, apostatizirao je. Pri odbijanju da se pomire sa mogućnošću da njihov veliki učitelj nije umro mučeničkom smrću, Rodrigez i Garpe kreću na tajni zadatak koji će ujedno biti odlučujući za njihove živote.

Šusaku Endo (Tokio, Japan; 1923–1996)

Roman Tišina uspeće da sažme političko-religijsko jezgro kojim se na istorijskom planu rešavala sudbina pripadnika hrišćanske konfesije u Japanu i to na najizopačenije načine: nakon što su uvideli da spaljivanje vernika na lomačama, razapinjanje, potapanje u ključalu sumpornu vodu, izgladnjivanje, vešanje iznad jame i dr, za njih znači slavnu mučeničku smrt, dosetiće se prinudnog apostatiziranja (u romanu predstavljenog kao gaženje „fumija“ – metalne ploče sa likom Hrista u Bogorodičinom naručju). Skorseze će, pri nastojanju da što vernije prikaže trenutke mučenja, umesto muzike koje bi pratila određena dešavanja, popunjavati tišinu Apsoluta zvucima zapljuskivanja obale morem, pucketanja grančica, šuma vetra, a sve kako bi se u simboličnoj sferi pratila patnja razapetih na moru, spaljenih na vatri, kao i zvuk lomljenja kostiju, jecaja i vrisaka. Procena je, prema istorijskim beleškama, da je od 1614. do 1640. ubijeno pet, do šest hiljada hrišćana. Tako se Japan ni u kojem slučaju nije mogao smatrati dobrim, gostoljubivim domaćinom za strance, a kamoli hrišćane. To je dobar povod Endou da gradi  svoje likove prema simboličnom, novozavetnom ključu kojim se tematizuje Hristovo stradanje, pa su njegovi zločinci, poput Inuea, uvek poistovećeni sa Irodom, Kajafom, Pilatom, dok se kroz lik Kičiđira, tamošnjeg Japanca i kvazihrišćanina, pravi slika Jude koji iznova izdaje Rodrigeza, i to ne zbog više dobrobiti, već zbog kukavičke naravi, nakon čega traži oproštaj.

Rodrigez će, s druge strane, poslužiti Endou da stvori sliku mučenog i otuđenog Hrista, ali i iscrpi iz njega gradacijske slike odvajanja čoveka od esencijalne niti njegovog bivstvovanja, te upadanja u bezdan krizoverja, a o kojima sam Rodrigez progovara kroz svoja pisma u prva četiri poglavlja. Na taj način Endo, a samim tim i Skorseze, sublimiraju čitavu istoriju dvadesetog veka u kojoj se aktueliziralo pitanje odnosa dobra i zla, dok se, dotičući se 21. veka, implicitno nadovezuju za problemsko pitanje samog postojanja Boga kroz sudar zapadne filozofske misli i pravoverja. Konačno, pitanje očovečavanja Boga kao sveaktuelna tema bila je dobra ideja našeg romanopisca kojom se mogla privući pažnja i mislećih ljudi, bez obzira na njihova religiozna opredeljenja, naročito ako se uzme u obzir da roman škrtari na odgovaranju postavnjenim pitanjima, čime se čitalas uvodi u igru razmišljanja o problemima koji prate dva mlada misionara.  Dakako da tom rešavanju problema neće biti naklonjen svaki čitalac, ali ne treba zanemariti podatak i da su Skorsezeu, pored sveg truda, nedaća i tragedija, kao i decenijskog pripremanja za adaptaciju ovog romana, zamerili, mimo dužine trajanja filma, izostanak trijumfalnog kraja kojem su vične sve nade hrišćana čledalaca. Međutim, osvedočeni smo u činjenicu da je gotovo vek pre Rodrigezovog i Garpeovog dolaska u Japanu živelo skoro 300.000 hrišćana, dok će do samog kraja romana svi oni gotovo u potpunosti iščeznuti pri strašnoj tiraniji koja ih je obgrlila svojim kandžama, dok će Rodrigez pod težinom istih biti ekskomuniciran iz rimske crkve.

Još jedna zanimljivost prati siže: u trenutku kad Rodrigez shvati da je predat tamošnjoj vlasti, ali da vredi deset puta više u odnosu na cenu koju je Juda dobio za Hrista, prestaje epistolarna forma koja je mogla da nas ubedi u istinitost tih navoda. Jedino na šta nadalje možemo da se oslonimo je predočavanje radnje i Rodrigezovog stanja od strane sveznajućeg pripovedača. Posredi je, dakle, predstavljanje sveštenika koji se nalazi između Boga i svog stada koje se trudi da iznudi od njega „opipljivu veru“. Ali tek kad se uveri da seme koje je želeo da poseje ne daje ploda u toj močvari gde je Bog nem pred vapajima  mučenog, siromašnog, pokatoličenog življa, zgazivši fumije, ona nekadašnja slika Hrista se metamorfozira u Petra, simbolično predstavljena od strane autora kroz početak novog dana i oglašavanje petla. To Rodrigezovo konačno odvajanje od hrišćanske misli biće uslovljeno i razgovorom sa starim, naizgled samo dobroćudnim moćnikom, Inueom, pri čemu će doći do tematizacije odnosa muža i žene kao modela za prikazivanje suprotstavljanja Japana hrišćanskim doktrinama. Naime, u tom pogledu, Inue, zastupajući tezu po kojoj je misionarsko delovanje prisila, kao i da je važna narodnost „žene“, navodi Rodrigeza, kao i čitaoca, na pomisao da „ima nekih ljudi na ovom svetu koje uporna naklonost ružne žene ume da jako uznemiri“, kao i da „jalova žena nikada ne bi trebalo da bude supruga“.

Prvo srpsko izdanje. Prevod sa japanskog: Dragan Milenković. Sloboda, 1988.

Sve navedeno ukazuje na Endoovo neprikosnoveno poznavanje novozavetne teologije čijim simbolima je uspeo kod čitaoca da stvori još veće empatije prema stradalništvu likova. Nije uzaludno rečeno da se baš ovo delo smatra njegovim najplodonosnijim književnim ostvarenjem, mada se ne pridaje mnogo manja važnost ostatku njegovog proznog opusa, poput dela: More i otrov, Predivna budala, Samuraj, Skandal i Duboka reka, zatim zbirke kratkih priča kao što su Vitraške elegije  i posthumno objavljenu Pet na kraju.  Poznat je, takođe, podatak i da je svoj opus obogatio teologškim esejima, dramama i scenarijima, a sve to pišući sa jednog neobičnog aspekta Japanca koji je prihvatio krilo rimokatoličke crkve, te gradio svoju karijeru dobrog romanopisca dvadetetog veka. Popularizujući se kroz svoju Tišinu i uspešno izbegavanje teodiceje u sižeu romana, Šusaku Endo ostavlja čitaoca pred nerešenim pitanjem da li je molitva ili užas Božje tišine kada neko zavapi: Eli, Eli, lama savahtani!

Podelite post