Алтернативна лектира: Албер Ками, „Први човек“

Categories КолумнеPosted on

Пише: Ана Малешевић

Последњи роман првог човека – Албера Камија – јесте недовршени рукопис пронађен у гепеку аутомобила након саобраћајне несреће у којој је страдао. Судећи по белешкама и плановима, исписаним у малој бележници повезаној спиралном жицом, Ками је планирао да књига буде незавршена, а живот, случај или апсурд одредио како и колико. Први човек је дело о којем сања још од првих објављених речи, огледа Наличје и лице, написаних у раној младости, 1935. и 1936. године. Предговор реиздању из 1958., сами огледи, као и белешке јесу трагови који воде ка реконструкцији и дописивању овог романа као што су самом Камију трагови у потрази за оцем тек по која реч оних који су га познавали.

Роман је фрагментаран попут сећања, јасан и сугестиван као да је ова прича сан чији сневач је приповедач, а ми, читаоци, гости тог сна који могу да осете, омиришу, окусе и скоро додирну. Жанровски дефинисан као аутобиографски, од Камија одређен као сведочанство (у мери у којој ишта може бити сведочанство), ово је повратак не само детињству већ једној истини од које човек бежи да би негде на пола пута спознао да је оно од чега трчи врело његове уметности, његове природе и њега самог.

У средишту тог света је гола соба у сиротињском алжирском предграђу, ћутање једне мајке, нема љубав, немаштина и раскош – она једина коју имамо, али не поседујемо – море, сунце, земља и живот. Та оголелост стана и сиромаштва опчињава приповедача и није у супротном већ напоредном односу са раскошју афричког сунца и мора. Бића без имена, прошлости, утемељења сопственог идентитета у историји, породичној и националној, они иза којих не остаје никакав траг њиховог постојања налик су земљи која рађа, експлоатише се, пуца под сунцем и нестаје.

Прво издање. Gallimard, 1994.

У тој земљи заборава свако је први човек који мора да одрасте сам, без корена и сећања. Она су луксуз доступан богатима. Сиромашнима преостаје тек понеко задовољство у виду фишека кромпира на плажи, биоскопа са титловима, рад и трпљење, мирење са оним што не могу променити и прихватање своје позиције и судбине као нешто сасвим природно и неупитно. Земља коју многи присвајају, по природном праву припада само онима којима и не пада на памет да је поседују нити да на ишта имају права сем на рад и, можда, живот. А новац и оно мало материјалног што имају чувају, попут баке главног јунака, Жака Кормерија, као ваздух који дишемо и од којег живимо. Одрастајући у тој земљи безимених људи и ствари, Жак спознаје да ствари које поседујемо, поседују нас. Слобода није само не бити поседован већ и не поседовати.

Афричко сунце и море, насупрот раскошју, оном из себе и за себе, као и беда, јесу Камијева равнодушна сурова божанства сиромашних која за разлику од Бога чине сваки дан неисцрпним, без помисли о неком будућем животу или трајању. Једино што имају је данас, без прошлости и будућности. Бог је резервисан за просечну француску породицу, баш као и отаџбина. У гимназији Жак упознаје дечака Дидјеа, дете породице, традиције и религије. Он има породичну кућу и пун таван подичних писама, успомена, фотографија. Та породична историја, заједно са националном (јер шта би нација требало да буде ако не једна велика породица?) чини симболичко зрно из ког се рађамо. Жак, Пјер – Жаков друг, и остала афричка, односно алжирска, сирочад имају само биолошко зрно. Оно симболичко морају да створе сами и роде се као Адам – први човек, баш као нема божанства сиромашних, баш као Бог, из себе и за себе. А онда, када сретну Еву, родиће се још једном, за њу и друге и тако постати први човек, за себе и за друге.

Огољеност материјалне немаштине прати сиромаштво речи као последица неписмености и хендикепа мајке и ујака који су готово потпуно неми и глуви. Ујак, такав од рођења, научио је тек толико слова да може да сриче слогове те прочита наслове и стекне неку представу о тексту који ће уследити, а мајка и бака ни толико. Први човек је сведочанство о овој сиромашној и самим тим, по приповедачу, немој породици. Ками јој даје глас и речи које су њен једини траг постојања у историји. Иако на први поглед окренут више оцу, потрази за њим, као и истицању значаја фигуре оца, не само на личном већ и ширем плану јер су се у оном истом рату у ком је погинуо Жаков отац 1914. сваког дана рађале стотине афричке сирочади, арапске и француске, која ће морати да одрасте без поуке и наследства и постане први човек, ово је пре свега роман о мајци.

Посвета гласи: „Теби, која никад нећеш моћи читати ову књигу“. Мајка је христолика фигура која остаје увек у свом свету тишине и помирености са светом, без наде и огорчености, али и претеране радости. Она, која седи поред прозора и немо и благо посматра живот, једина може да опрости иако не разуме и не зна. Жакова љубав према животу је пожудна, јарка, пркосна, готово да жели да присвоји живот и њиме царује, иако свестан да је то немогуће; док је љубав према мајци нежна и чиста, чак светачка, чија се невидљива граница иза које се она држала не прекорачује и не додирује. Недостижна и неосвојива. Те две љубави се преплићу, прожимају и сукобљавају и чине његов пехар живота, који је немогуће испити нити утолити жеђ до краја.

Прво српско издање. Матица српска, 1994. Превод: Живојин Живојновић.

Српским читаоцима познат пре свега као писац Странца и „Мита о Сизифу“, овим недовршеним романом Ками нам се представља у нешто другачијем светлу. Странац у њему се рађа у голој соби у Алжиру. Жак Кормери је дете, из породице неписмених, које се школује и куша са дрвета сазнања. Та истина га одваја од других људи, прво оних најближих, јер не живе више у истом свету. Онај који зна – Жак – стоји наспрам оне која непосредно осећа – мајке. Иако приповедачки свет Камијевог детињства и ране младости није лишен апсурда, бесмисла и патње, овај роман одише љубављу, топлином, нежношћу и разиграношћу. Основни тон је тон успомена или, можда прецизније,спокоја мудраца који стоји на високом брду и посматра оно што је било и што јесте. Упоредо са њим, смењују се тонови радости, гордости, стида, бунта, љубави, страсти, дечачке невиности и многи други, тако творећи недовршену симфонију звану Први човек. Не бих рекла да је писање у трећем лицу тек пуки отклон од аутобиографског и страх од превеликог разоткривања.

Иако овај роман има елементе аутобиографске и мемоарске прозе, сматрам да је најадекватније жанровско одређење овог дела оно које је дао сам аутор – сведочанство. Приповедач је сведок постојања првог човека – себе, своје породице, али рекла бих и шире, синегдохе човека. Једини траг постојања је реч. Објединивши природност и уметност, Ками ствара дело о ком сања. Ујединивши човека и мислиоца, Ками проналази своју меру.

 

Додатна опажања:

  • Први човек је далеко адекватнији пример постколонијалне критике од Странца, неретко тумаченог у том кључу. За љубитеље те тематике, овај роман је права посластица.
  • За боље разумевање Камијевих дела веома су битни есеји, нарочито они који имају свог прозног парњака, као што је у случају Странца то „Мит о Сизифу“, а у случају Првог човека поменути есеј „Наличје и лице“.
  • Идентитет првог човека се не успоставља у односу на родитеље као Лаканове референтне тачке према којој се успоставља и одређује сопствени идентитет. Родитељ не одговора на питање „Ко сам ја?“ јер је родитељ мртав, као у случају Камијевог оца и афричке сирочади, а други родитељ не само што је скоро у потпуности нем, већ и не поседује симболичко зрно из којег се сам развио или које би пренео од својих предака ка својим потомцима. Идентитет првог човека није ни Рисманов карактер окренут изнутра коме је орјентир породица, а није баш ни карактер окренут другима, савременицима и медијима. Идентитет првог човека бисмо могли одредити као нулти идентитет јер се ствара пре свега из себе, а онда и у процесу разликовања у односу на друге и оно што није и нема. Сама чињеница да Жак није једини први човек, значи да се успоставља нека врста заједнице, заједничке традиције и историје. Реч је о заједници безимених, чија традиција и историја су tabula rasa и преживљавање. Потомци безимених, они који кушају са дрвета сазнања, су први прави људи који за разлику од првобитних првих људи омогућавају постанак другог, трећег и четвртог човека. Они успостављају другачију традицију. Њихова безименост у извесном смислу престаје да постоји, јер као народна књижевност, која је усмена, када се запише и остави свој траг постојања и тиме задобије симболички живот, престаје да живи у оном изворном облику као сунце, море и Бог. Безименост постаје име и тиме нестаје.
Поделите пост