Piše: Ana Malešević
Poslednji roman prvog čoveka – Albera Kamija – jeste nedovršeni rukopis pronađen u gepeku automobila nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradao. Sudeći po beleškama i planovima, ispisanim u maloj beležnici povezanoj spiralnom žicom, Kami je planirao da knjiga bude nezavršena, a život, slučaj ili apsurd odredio kako i koliko. Prvi čovek je delo o kojem sanja još od prvih objavljenih reči, ogleda Naličje i lice, napisanih u ranoj mladosti, 1935. i 1936. godine. Predgovor reizdanju iz 1958., sami ogledi, kao i beleške jesu tragovi koji vode ka rekonstrukciji i dopisivanju ovog romana kao što su samom Kamiju tragovi u potrazi za ocem tek po koja reč onih koji su ga poznavali.
Roman je fragmentaran poput sećanja, jasan i sugestivan kao da je ova priča san čiji snevač je pripovedač, a mi, čitaoci, gosti tog sna koji mogu da osete, omirišu, okuse i skoro dodirnu. Žanrovski definisan kao autobiografski, od Kamija određen kao svedočanstvo (u meri u kojoj išta može biti svedočanstvo), ovo je povratak ne samo detinjstvu već jednoj istini od koje čovek beži da bi negde na pola puta spoznao da je ono od čega trči vrelo njegove umetnosti, njegove prirode i njega samog.
U središtu tog sveta je gola soba u sirotinjskom alžirskom predgrađu, ćutanje jedne majke, nema ljubav, nemaština i raskoš – ona jedina koju imamo, ali ne posedujemo – more, sunce, zemlja i život. Ta ogolelost stana i siromaštva opčinjava pripovedača i nije u suprotnom već naporednom odnosu sa raskošju afričkog sunca i mora. Bića bez imena, prošlosti, utemeljenja sopstvenog identiteta u istoriji, porodičnoj i nacionalnoj, oni iza kojih ne ostaje nikakav trag njihovog postojanja nalik su zemlji koja rađa, eksploatiše se, puca pod suncem i nestaje.
U toj zemlji zaborava svako je prvi čovek koji mora da odraste sam, bez korena i sećanja. Ona su luksuz dostupan bogatima. Siromašnima preostaje tek poneko zadovoljstvo u vidu fišeka krompira na plaži, bioskopa sa titlovima, rad i trpljenje, mirenje sa onim što ne mogu promeniti i prihvatanje svoje pozicije i sudbine kao nešto sasvim prirodno i neupitno. Zemlja koju mnogi prisvajaju, po prirodnom pravu pripada samo onima kojima i ne pada na pamet da je poseduju niti da na išta imaju prava sem na rad i, možda, život. A novac i ono malo materijalnog što imaju čuvaju, poput bake glavnog junaka, Žaka Kormerija, kao vazduh koji dišemo i od kojeg živimo. Odrastajući u toj zemlji bezimenih ljudi i stvari, Žak spoznaje da stvari koje posedujemo, poseduju nas. Sloboda nije samo ne biti posedovan već i ne posedovati.
Afričko sunce i more, nasuprot raskošju, onom iz sebe i za sebe, kao i beda, jesu Kamijeva ravnodušna surova božanstva siromašnih koja za razliku od Boga čine svaki dan neiscrpnim, bez pomisli o nekom budućem životu ili trajanju. Jedino što imaju je danas, bez prošlosti i budućnosti. Bog je rezervisan za prosečnu francusku porodicu, baš kao i otadžbina. U gimnaziji Žak upoznaje dečaka Didjea, dete porodice, tradicije i religije. On ima porodičnu kuću i pun tavan podičnih pisama, uspomena, fotografija. Ta porodična istorija, zajedno sa nacionalnom (jer šta bi nacija trebalo da bude ako ne jedna velika porodica?) čini simboličko zrno iz kog se rađamo. Žak, Pjer – Žakov drug, i ostala afrička, odnosno alžirska, siročad imaju samo biološko zrno. Ono simboličko moraju da stvore sami i rode se kao Adam – prvi čovek, baš kao nema božanstva siromašnih, baš kao Bog, iz sebe i za sebe. A onda, kada sretnu Evu, rodiće se još jednom, za nju i druge i tako postati prvi čovek, za sebe i za druge.
Ogoljenost materijalne nemaštine prati siromaštvo reči kao posledica nepismenosti i hendikepa majke i ujaka koji su gotovo potpuno nemi i gluvi. Ujak, takav od rođenja, naučio je tek toliko slova da može da sriče slogove te pročita naslove i stekne neku predstavu o tekstu koji će uslediti, a majka i baka ni toliko. Prvi čovek je svedočanstvo o ovoj siromašnoj i samim tim, po pripovedaču, nemoj porodici. Kami joj daje glas i reči koje su njen jedini trag postojanja u istoriji. Iako na prvi pogled okrenut više ocu, potrazi za njim, kao i isticanju značaja figure oca, ne samo na ličnom već i širem planu jer su se u onom istom ratu u kom je poginuo Žakov otac 1914. svakog dana rađale stotine afričke siročadi, arapske i francuske, koja će morati da odraste bez pouke i nasledstva i postane prvi čovek, ovo je pre svega roman o majci.
Posveta glasi: „Tebi, koja nikad nećeš moći čitati ovu knjigu“. Majka je hristolika figura koja ostaje uvek u svom svetu tišine i pomirenosti sa svetom, bez nade i ogorčenosti, ali i preterane radosti. Ona, koja sedi pored prozora i nemo i blago posmatra život, jedina može da oprosti iako ne razume i ne zna. Žakova ljubav prema životu je požudna, jarka, prkosna, gotovo da želi da prisvoji život i njime caruje, iako svestan da je to nemoguće; dok je ljubav prema majci nežna i čista, čak svetačka, čija se nevidljiva granica iza koje se ona držala ne prekoračuje i ne dodiruje. Nedostižna i neosvojiva. Te dve ljubavi se prepliću, prožimaju i sukobljavaju i čine njegov pehar života, koji je nemoguće ispiti niti utoliti žeđ do kraja.
Srpskim čitaocima poznat pre svega kao pisac Stranca i „Mita o Sizifu“, ovim nedovršenim romanom Kami nam se predstavlja u nešto drugačijem svetlu. Stranac u njemu se rađa u goloj sobi u Alžiru. Žak Kormeri je dete, iz porodice nepismenih, koje se školuje i kuša sa drveta saznanja. Ta istina ga odvaja od drugih ljudi, prvo onih najbližih, jer ne žive više u istom svetu. Onaj koji zna – Žak – stoji naspram one koja neposredno oseća – majke. Iako pripovedački svet Kamijevog detinjstva i rane mladosti nije lišen apsurda, besmisla i patnje, ovaj roman odiše ljubavlju, toplinom, nežnošću i razigranošću. Osnovni ton je ton uspomena ili, možda preciznije,spokoja mudraca koji stoji na visokom brdu i posmatra ono što je bilo i što jeste. Uporedo sa njim, smenjuju se tonovi radosti, gordosti, stida, bunta, ljubavi, strasti, dečačke nevinosti i mnogi drugi, tako tvoreći nedovršenu simfoniju zvanu Prvi čovek. Ne bih rekla da je pisanje u trećem licu tek puki otklon od autobiografskog i strah od prevelikog razotkrivanja.
Iako ovaj roman ima elemente autobiografske i memoarske proze, smatram da je najadekvatnije žanrovsko određenje ovog dela ono koje je dao sam autor – svedočanstvo. Pripovedač je svedok postojanja prvog čoveka – sebe, svoje porodice, ali rekla bih i šire, sinegdohe čoveka. Jedini trag postojanja je reč. Objedinivši prirodnost i umetnost, Kami stvara delo o kom sanja. Ujedinivši čoveka i mislioca, Kami pronalazi svoju meru.
Dodatna opažanja:
- Prvi čovek je daleko adekvatniji primer postkolonijalne kritike od Stranca, neretko tumačenog u tom ključu. Za ljubitelje te tematike, ovaj roman je prava poslastica.
- Za bolje razumevanje Kamijevih dela veoma su bitni eseji, naročito oni koji imaju svog proznog parnjaka, kao što je u slučaju Stranca to „Mit o Sizifu“, a u slučaju Prvog čoveka pomenuti esej „Naličje i lice“.
- Identitet prvog čoveka se ne uspostavlja u odnosu na roditelje kao Lakanove referentne tačke prema kojoj se uspostavlja i određuje sopstveni identitet. Roditelj ne odgovora na pitanje „Ko sam ja?“ jer je roditelj mrtav, kao u slučaju Kamijevog oca i afričke siročadi, a drugi roditelj ne samo što je skoro u potpunosti nem, već i ne poseduje simboličko zrno iz kojeg se sam razvio ili koje bi preneo od svojih predaka ka svojim potomcima. Identitet prvog čoveka nije ni Rismanov karakter okrenut iznutra kome je orjentir porodica, a nije baš ni karakter okrenut drugima, savremenicima i medijima. Identitet prvog čoveka bismo mogli odrediti kao nulti identitet jer se stvara pre svega iz sebe, a onda i u procesu razlikovanja u odnosu na druge i ono što nije i nema. Sama činjenica da Žak nije jedini prvi čovek, znači da se uspostavlja neka vrsta zajednice, zajedničke tradicije i istorije. Reč je o zajednici bezimenih, čija tradicija i istorija su tabula rasa i preživljavanje. Potomci bezimenih, oni koji kušaju sa drveta saznanja, su prvi pravi ljudi koji za razliku od prvobitnih prvih ljudi omogućavaju postanak drugog, trećeg i četvrtog čoveka. Oni uspostavljaju drugačiju tradiciju. Njihova bezimenost u izvesnom smislu prestaje da postoji, jer kao narodna književnost, koja je usmena, kada se zapiše i ostavi svoj trag postojanja i time zadobije simbolički život, prestaje da živi u onom izvornom obliku kao sunce, more i Bog. Bezimenost postaje ime i time nestaje.
