Пише: Дуња Керац
…Као из чистог сребра изливен…
Цирил Космач (1910–1980) припада периоду социјалног реализма словеначке књижевности; међутим, укалупити га у једно жанровско одређење не одаје његовом стваралаштву заслужену почаст. Уз присутне описе рата и објавом у послератном периоду 1950. године, роман читаоце наводи на помисао да је у питању још једно од многих дела које се бави приповедањем поменуте тематике.
Његов роман Пролећни дан (Pomladni dan, 1953) први је послератни роман који је писан модерном асоцијативном техником и представља зачетак нове струје југословенске књижевности. Аутор је био окренут проблемима малог, обичног човека, мисаоним проблемима и егзистенцијалним питањима. Космачев роман од других истиче стилска специфичност у виду поклапања аутобиографског приповедања и симболистичког стила. Ратна дешавања и историја генерално не посматрају се објективно, већ из личне перспективе. Поред наведеног, предсрасудама читаоца супростављају се лирски пејзажи осликани кроз исповест појединца, које уједно омекшавају оштрину присећања на ратну свакодневницу наратора.
Роман је подељен на три дела и прстенасто је конструисан започевши и завршивши се истом реченицом: „Тај пролећни дан био је леп, светао и звонак, као из чистог сребра изливен“. Наслов и наведена реченица представљају контраст и светлост спрам једне горке тмине, рата. Та горчина је у наратору изградила плодну њиву, слободу и снагу, насупрот помисли да би она била та које ће га прогутати.
Прича започиње повратком човека из рата књиге уведено је име које ће нам током читавог процеса читања одзвањати у глави – Кадетка. Њеним поменом, Космач је спојио читалачку публику са собом; фабула престаје да буде проста индивидуална исповест и постаје предмет наше знатижеље.
Кадетка је мистична, лирска појава нараторове прошлости. Она га напреже да се досети њеног правог имена, подстиче радозналост, и његову и нашу. питањима где је она сада и како ли се њена прича одвила у одсуству приповедача. Кадетка је полет наратора да настави писање своје исповести и полет нама да је читањем уз њега и упознамо.
Наратор скоковитим приповедањем убрзо прелази на следећу слику. Нашем водичу кроз исповест, упркос процветалом, ведром пролећном дану, прва ноћ пролази у несаници. Након петнаест година нашао се поново под родним кровом и ваздух слободе му је дошао, како сам наводи, као дуг гутљај пријатног црног вина. Лагодна атмосфера пролећне ноћи умирила га је и навела га да рецитује стихове песме „Дума“ Отона Жупанчича. Спокој којем се надао сваки жигосани ратни повратник узурпиран је горчином и тежином доживљаја које су му претходиле.
Потресна мисао прекинула је мир у којем се наратор налазио. Мир да је дом у којем обитава, и даље то – његово упориште. Његове лепршаве мисли, са лакоћом изрецитовани стихови нарушени су схватањем да се његов отац више вратити неће, а као сидро његовог тренутног душевног клонућа била је чињеница да то његова тетка још увек не зна. Тетка која би сваког дана очево одело припремала за његов долазак, јер је у томе једино и проналазила снагу потребну за даљни живот.
Понављањем једне просте радње, у тетки протагонисте писац је истакао и ону другу страну људи током или по свршетку рата. Ту се, дакле, сусрећу скрхани поједници повратници и упорне тетке дочекуше. Шум и ток реке Идријце прати нараторов монолог док покушава да се суочи са истином која му се наметала пред очи. Мисли којих се желео отарасити, остале су са њим у том затвореном, уском, клаустрофобичном тавану који је некада био колевка његовог детињства а сада врело горке прошлости. Ваздух који је био дах слободе сада је измицао под загушљивом опсадом болних сећања. Окидач за наредно присећање била му је Тенисонова балада. Она, заједно са стиховима Жупанчича и песничким пејзажним дескрипцијама чине роман лирски запечаћеним.
Умиривши се потом, и схвативши да се налази у свом дому који му се поново чинио сигурним, досетио се Кадетке. Ње као оличења младости, несташлука и невиности, за коју није било места у његовој глави док се рат одигравао. Њени пшенични увојци и животна радост, њихово поигравање освануло му је као сунце међу претходним горким мислима. Тмурне прилике су нестале и пажњу сада поклања само њој.
Заједно са њим, кроз присне пријатељске описе, питамо се како ли сада изгледа, шта ли сада ради. Близак однос између младог приповедача и мале Кадетке пружа читаоцу тренутак одушка, довоњно да надјача негативне слике претходно описане. Међутим, поново се зауставља пре но по вољи читалаца, оставивши их у даљој неизвесности.
Стиховима из песме „Вече после празника“ Ђакома Леопардија („La sera del dì di festa“, Giacomo Leopardi) улазимо у ново сећање. Овај пут, догађаји нису приповедани из првог лица, већ трећег. У датом сећању јасна је деперсонализација наратора који се осећа удаљено од младог себе. Сведочимо његовом суочавању са мајком која је болесна и којој прети смрт.
Перспектива се, међутим, враћа на приповедање у првом лицу како се приближава тренутак смрти његове мајке. Тада видимо да је субјекту теже присећати се лепих доживљаја са мајком него са свршетком њеног живота.
Космач нам још једном приказује у појединцу емотивна становишта свих људи по свршетку рата, људи који су се увелико помирили са смрћу. Причу поново окреће ка Кадетки и њихов однос, по одрастању постаје све више присан, интиман. Дивио се њеној лепоти и све што је на њој било лепо асоцирало га је на природу. Њена радозналост, у исто време смиреност помогла му је да се тргне и врати на своје место на тавану, у старом кревету. Први део завршава се нараторовим разговором са тетком Анцком и присећањем Кадеткиног правог имена.
Други део књиге започиње, хронолошки испреплетано, присећањем Првог светског рата и нараторовог деде, заједно са поновним присећањем мајке. Премда пред крај другог дела, највећу пажњу заузима опис Кадеткиних родитеља. У првом плану се сада налази мотив Офелије. Кадеткина мајка, Јустина, скрхана животом удавила се у реци под белом врбом. На самом крају другог дела, приповедач напослетку трагичне приче Катедкиног порекла, напокон успева да утоне у сан.
У последњем, трећем делу, приповедач се на кратко поново враћа на сећање о Кадеткином одгајању и читалац долази до онога што је толико жељно ишчекивао. Последњи део започиње констатацијом да је сунце победило мрак, метафорички алудирајући на то да су његове мрачне мисли спласнуле. Кадетка се најзад појавила на прагу куће и изгледала је управо онако како ју је наратор и замишљао. Чекала је са ћерком Силвијом, налик Анцки, да јој се врати вољена особа.
Приповедач је са њом је нашао гроб Силвијиног оца и, пролазећи крај реке, писац је хтео да наговести да ће Кадеткина судбина бити слична судбини њене мајке, али на крају се одлучио да јој припише прикладнији завршетак. Кадетка је, као што се може видети и у случају приповедача, сазрела – остала је она живахна личност која зрачи лепотом и бујношћу, али и њу су недаће које су је снашле извиле у испуњену, зрелу индивидуу.
Књигу Космач завршава ауторском самосвешћу поставивши своју улогу у улогу приповедача у виду разговора са тетком о писању књиге на тему исприповеданог:
Само да буде лепо!
Ако буде истинито, биће и лепо – рекао сам и устао.
Управо овим учинком писац је направио коначни хронолошки преокрет, вративши нас на сам почетак.
О био је тако леп пролећни дан, светао и звонак, као из чистог сребра изливен.
Цирил Космач је методом ахронолошког низања догађаја, увођењем невиних детињих и младалачких страсти урушио учесталу представу ратног романа. Поред наведеног, кружна композиција којој роман подлеже и која указује на циклус судбине човечанства, ублажена је контрастом у виду пролеђног дана.
Аутор нас уверава у карактерни напредак приповедача и сазревање повратком у период у којем започиње писање романа док сама књига томе и сведочи,а да тога с почетка читаоци нису ни свесни. Тематика рата, која заузима већински приповедни простор, надјачана је уобичајеним односом појединца према пријатељима и породици.
Пролећни дан . Из било ког становишта, стилско и наративно умеће аутора доминира над фабуларним током приче и, чак седамдесет и три године по објављивању, и даље педставља новину у целокупном књижевном опусу.
