Piše: Dunja Kerac
…Kao iz čistog srebra izliven…
Ciril Kosmač (1910–1980) pripada periodu socijalnog realizma slovenačke književnosti; međutim, ukalupiti ga u jedno žanrovsko određenje ne odaje njegovom stvaralaštvu zasluženu počast. Uz prisutne opise rata i objavom u posleratnom periodu 1950. godine, roman čitaoce navodi na pomisao da je u pitanju još jedno od mnogih dela koje se bavi pripovedanjem pomenute tematike.
Njegov roman Prolećni dan (Pomladni dan, 1953) prvi je posleratni roman koji je pisan modernom asocijativnom tehnikom i predstavlja začetak nove struje jugoslovenske književnosti. Autor je bio okrenut problemima malog, običnog čoveka, misaonim problemima i egzistencijalnim pitanjima. Kosmačev roman od drugih ističe stilska specifičnost u vidu poklapanja autobiografskog pripovedanja i simbolističkog stila. Ratna dešavanja i istorija generalno ne posmatraju se objektivno, već iz lične perspektive. Pored navedenog, predsrasudama čitaoca suprostavljaju se lirski pejzaži oslikani kroz ispovest pojedinca, koje ujedno omekšavaju oštrinu prisećanja na ratnu svakodnevnicu naratora.
Roman je podeljen na tri dela i prstenasto je konstruisan započevši i završivši se istom rečenicom: „Taj prolećni dan bio je lep, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven“. Naslov i navedena rečenica predstavljaju kontrast i svetlost spram jedne gorke tmine, rata. Ta gorčina je u naratoru izgradila plodnu njivu, slobodu i snagu, nasuprot pomisli da bi ona bila ta koje će ga progutati.
Priča započinje povratkom čoveka iz rata knjige uvedeno je ime koje će nam tokom čitavog procesa čitanja odzvanjati u glavi – Kadetka. Njenim pomenom, Kosmač je spojio čitalačku publiku sa sobom; fabula prestaje da bude prosta individualna ispovest i postaje predmet naše znatiželje.
Kadetka je mistična, lirska pojava naratorove prošlosti. Ona ga napreže da se doseti njenog pravog imena, podstiče radoznalost, i njegovu i našu. pitanjima gde je ona sada i kako li se njena priča odvila u odsustvu pripovedača. Kadetka je polet naratora da nastavi pisanje svoje ispovesti i polet nama da je čitanjem uz njega i upoznamo.
Narator skokovitim pripovedanjem ubrzo prelazi na sledeću sliku. Našem vodiču kroz ispovest, uprkos procvetalom, vedrom prolećnom danu, prva noć prolazi u nesanici. Nakon petnaest godina našao se ponovo pod rodnim krovom i vazduh slobode mu je došao, kako sam navodi, kao dug gutljaj prijatnog crnog vina. Lagodna atmosfera prolećne noći umirila ga je i navela ga da recituje stihove pesme „Duma“ Otona Župančiča. Spokoj kojem se nadao svaki žigosani ratni povratnik uzurpiran je gorčinom i težinom doživljaja koje su mu prethodile.
Potresna misao prekinula je mir u kojem se narator nalazio. Mir da je dom u kojem obitava, i dalje to – njegovo uporište. Njegove lepršave misli, sa lakoćom izrecitovani stihovi narušeni su shvatanjem da se njegov otac više vratiti neće, a kao sidro njegovog trenutnog duševnog klonuća bila je činjenica da to njegova tetka još uvek ne zna. Tetka koja bi svakog dana očevo odelo pripremala za njegov dolazak, jer je u tome jedino i pronalazila snagu potrebnu za daljni život.
Ponavljanjem jedne proste radnje, u tetki protagoniste pisac je istakao i onu drugu stranu ljudi tokom ili po svršetku rata. Tu se, dakle, susreću skrhani pojednici povratnici i uporne tetke dočekuše. Šum i tok reke Idrijce prati naratorov monolog dok pokušava da se suoči sa istinom koja mu se nametala pred oči. Misli kojih se želeo otarasiti, ostale su sa njim u tom zatvorenom, uskom, klaustrofobičnom tavanu koji je nekada bio kolevka njegovog detinjstva a sada vrelo gorke prošlosti. Vazduh koji je bio dah slobode sada je izmicao pod zagušljivom opsadom bolnih sećanja. Okidač za naredno prisećanje bila mu je Tenisonova balada. Ona, zajedno sa stihovima Župančiča i pesničkim pejzažnim deskripcijama čine roman lirski zapečaćenim.
Umirivši se potom, i shvativši da se nalazi u svom domu koji mu se ponovo činio sigurnim, dosetio se Kadetke. Nje kao oličenja mladosti, nestašluka i nevinosti, za koju nije bilo mesta u njegovoj glavi dok se rat odigravao. Njeni pšenični uvojci i životna radost, njihovo poigravanje osvanulo mu je kao sunce među prethodnim gorkim mislima. Tmurne prilike su nestale i pažnju sada poklanja samo njoj.
Zajedno sa njim, kroz prisne prijateljske opise, pitamo se kako li sada izgleda, šta li sada radi. Blizak odnos između mladog pripovedača i male Kadetke pruža čitaocu trenutak oduška, dovonjno da nadjača negativne slike prethodno opisane. Međutim, ponovo se zaustavlja pre no po volji čitalaca, ostavivši ih u daljoj neizvesnosti.
Stihovima iz pesme „Veče posle praznika“ Đakoma Leopardija („La sera del dì di festa“, Giacomo Leopardi) ulazimo u novo sećanje. Ovaj put, događaji nisu pripovedani iz prvog lica, već trećeg. U datom sećanju jasna je depersonalizacija naratora koji se oseća udaljeno od mladog sebe. Svedočimo njegovom suočavanju sa majkom koja je bolesna i kojoj preti smrt.
Perspektiva se, međutim, vraća na pripovedanje u prvom licu kako se približava trenutak smrti njegove majke. Tada vidimo da je subjektu teže prisećati se lepih doživljaja sa majkom nego sa svršetkom njenog života.
Kosmač nam još jednom prikazuje u pojedincu emotivna stanovišta svih ljudi po svršetku rata, ljudi koji su se uveliko pomirili sa smrću. Priču ponovo okreće ka Kadetki i njihov odnos, po odrastanju postaje sve više prisan, intiman. Divio se njenoj lepoti i sve što je na njoj bilo lepo asociralo ga je na prirodu. Njena radoznalost, u isto vreme smirenost pomogla mu je da se trgne i vrati na svoje mesto na tavanu, u starom krevetu. Prvi deo završava se naratorovim razgovorom sa tetkom Anckom i prisećanjem Kadetkinog pravog imena.
Drugi deo knjige započinje, hronološki isprepletano, prisećanjem Prvog svetskog rata i naratorovog dede, zajedno sa ponovnim prisećanjem majke. Premda pred kraj drugog dela, najveću pažnju zauzima opis Kadetkinih roditelja. U prvom planu se sada nalazi motiv Ofelije. Kadetkina majka, Justina, skrhana životom udavila se u reci pod belom vrbom. Na samom kraju drugog dela, pripovedač naposletku tragične priče Katedkinog porekla, napokon uspeva da utone u san.
U poslednjem, trećem delu, pripovedač se na kratko ponovo vraća na sećanje o Kadetkinom odgajanju i čitalac dolazi do onoga što je toliko željno iščekivao. Poslednji deo započinje konstatacijom da je sunce pobedilo mrak, metaforički aludirajući na to da su njegove mračne misli splasnule. Kadetka se najzad pojavila na pragu kuće i izgledala je upravo onako kako ju je narator i zamišljao. Čekala je sa ćerkom Silvijom, nalik Ancki, da joj se vrati voljena osoba.
Pripovedač je sa njom je našao grob Silvijinog oca i, prolazeći kraj reke, pisac je hteo da nagovesti da će Kadetkina sudbina biti slična sudbini njene majke, ali na kraju se odlučio da joj pripiše prikladniji završetak. Kadetka je, kao što se može videti i u slučaju pripovedača, sazrela – ostala je ona živahna ličnost koja zrači lepotom i bujnošću, ali i nju su nedaće koje su je snašle izvile u ispunjenu, zrelu individuu.
Knjigu Kosmač završava autorskom samosvešću postavivši svoju ulogu u ulogu pripovedača u vidu razgovora sa tetkom o pisanju knjige na temu ispripovedanog:
Samo da bude lepo!
Ako bude istinito, biće i lepo – rekao sam i ustao.
Upravo ovim učinkom pisac je napravio konačni hronološki preokret, vrativši nas na sam početak.
O bio je tako lep prolećni dan, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven.
Ciril Kosmač je metodom ahronološkog nizanja događaja, uvođenjem nevinih detinjih i mladalačkih strasti urušio učestalu predstavu ratnog romana. Pored navedenog, kružna kompozicija kojoj roman podleže i koja ukazuje na ciklus sudbine čovečanstva, ublažena je kontrastom u vidu proleđnog dana.
Autor nas uverava u karakterni napredak pripovedača i sazrevanje povratkom u period u kojem započinje pisanje romana dok sama knjiga tome i svedoči,a da toga s početka čitaoci nisu ni svesni. Tematika rata, koja zauzima većinski pripovedni prostor, nadjačana je uobičajenim odnosom pojedinca prema prijateljima i porodici.
Prolećni dan . Iz bilo kog stanovišta, stilsko i narativno umeće autora dominira nad fabularnim tokom priče i, čak sedamdeset i tri godine po objavljivanju, i dalje pedstavlja novinu u celokupnom književnom opusu.
