Piše: Dragana Bošković
Mnogi književni kritičari i književni istoričari koji su bili svedoci prvog izdanja ove knjige jednoglasno se slažu u oceni da tada (1983) nije dobila zasluženu pažnju i adekvatnu recepciju koju zavređuje. Međutim, kao neko ko je samo nešto stariji od javnog života ove knjige, prvog literarnog čeda Save Damjanova, smatram da je upravo bilo potrebno da prođe trideset i pet godina, čitav jedan zreo život – i knjige i čitalačke publike, što može samo da potvrdi njenu vidovitost i subverzivnost.
Isto kao što su Poa revalorizovali francuski simbolisti, ili kao što su Disa više čitali ondašnji studenti nego tadašnja akademsko-profesorska garnitura, tako je verovatno i Damjanov sa svojim prvencem platio danak svojoj mladosti i možda, nedovoljnoj afirmisanosti. Međutim, vremena se menjaju, a sa njim i čitalačka publika, pa i književna i akademska zajednica, te upravo sada Istraživanje savršenstva iskrsava u svojoj punoći, ulančano ne samo u stvaralaštvo Save Damjanova koje se sada, važno je napomenuti, proučava na fakultetskim katedrama slavistike i studijskim programima o srpskoj postmoderni, nego i u tokove savremene književnosti. Ono se pojavljuje da primi svoj puni oblik i zaživi u kontekstu savremene srpske literature, sada kada su Damjanovljeva dela predmet master radova i doktorskih teza, naučno-istraživačkih radova i revalorizacije književnih kanona, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu. Novo vreme i nova čitanja, a samim tim, i novo vrednovanje.
Iako je ova knjiga prvi put objavljena godinu dana pre Pavićevog Hazarskog rečnika, tadašnja recepcija je prenebregnula činjenicu da upravo ona donosi pionirsku formu hiperteksta. Svojevrsni lavirint Priče sadrži odeljke označene slovima grčkog alfabeta, napomene i fusnote, ali koji svi skupa čine integralno tkivo Teksta, zajedno sa grafičkim prikazom „Mreže čitanja“ koji je dat na kraju, ali je paginacija označena kao „80/0“, što upućuje na činjenicu da se čitalac može njome koristiti, ali i ne mora. Damjanov je, stoga, pre Pavića ponudio (proizvoljnu) mapu kretanja kroz Tekst, smernice ili skretnice Priče, generisao je tako da se može čitati u različitim presecima, jednom rečju, onelinearizovao je. Zato se na kraju ove male opservacije u vezi sa formom, postavlja pitanje nije li Učenik prevazišao Učitelja mnogo pre nego što je to književna kritika konstatovala? Za to je izgleda bilo potrebno novo pokolenje, Učenici Učenika.
Za razliku od Andrića, koji nije uvrstio svoja prva dva književna ostvarenja (Nemiri i Ex Ponto) u sabrana dela priređena mu za života, Sava Damjanov je svoj prvenac postavio na zasluženo prvo mesto Agorinog izdavačkog poduhvata petoknjižja njegovih izabranih dela. S razlogom. Naime, on upravo u ovom delu postavlja fundamentalne temelje svoje buduće, prepoznatljive postmodernističke autopoetike čiju osnovu predstavlja trijumvirat Fantastike, Erosa i Smeha, što svedoči o zrelosti i doslednosti njegovog književnoumetničkog stvaranja, ako se uzme u obzir da je reč o prvencu.
No, parodičnost Smeha Velikog kazivača u ovom delu nije toliko naglašen, koliko je aktuelizovan u meta- i intertekstualnosti, odnosno spregama u poigravanju žanrovima, jezikom, parabolama, načinom kazivanja i već pominjanom formom. Taj aspekt homo ludensa tako svojstvenog i razbokorenog u kasnijim Damjanovljevim odelima, ostaje u ovoj knjizi zatomljeniji u odnosu na potonje. Razlog se možda krije upravo u započinjanju „istraživanja“, u prvim koracima otkrivanja moći jezika i njegovih neiscrpnih varijeteta, kako onih slobodnih, kreativnih, tako i onih proračunatih, iluzionistički iskonstruisanih. To nije ona jezička igra ili još bolje, kako sam to nazvala u Damjanovljevim Remek-delcima – „igra u jeziku“, već više razabiračka igra, traganje za, ne samo pravim izrazom, rečju, opredmećenju ideje i artikulaciji misli, već sugestija neizrecivog, otkrivanje zaumnog, neopipljivog, naslućivanje vantelesnog, rastakanje u jeziku. To još uvek nije ono „okrilaćeno delovanje“, kako je Eugen Fink atribuirao igru, ali pretenduje da poleti. Ovaj aspekt tragalačkog izraza u aktuelizaciji jezika, pisac će još bolje nadgraditi u zbirci priča Pripovesti neizrecive.
Sa druge strane, fantastika se ovde najsnažnije očituje u oniričkom ključu, nekoj vrsti mešanja ili, bolje reći, stapanja svetova, (ne)stvarnosnih planova i perspektiva, upravo zbog te tanane sugestije tragalačkog jezičkog izraza. Snovi su kod Damjanova ravnopravni stvarnosni element, jer on na taj način proširuje horizont percepcije pripovednog glasa, te tako i čitaoca neosetno vodi u nova prostranstva. Možda kao jedina recepcijska naznaka može poslužiti drugačiji font teksta, ali i to samo uslovno rečeno. Zbog te oniričke, opsenarske koprene, sve je u nagoveštaju, sugestiji, sve eluzivno izmiče potpunom određenju, iako se Damjanov često služi naizgled realističnom deskripcijom. Na primer: čitalac se susreće sa „blistavom belom Piramidom sa ljubičastim zidom“ da bi već u nastavku rečenice „čija se vizuelna projekcija pojavljuje u prostoru između Sfere Vode i Sfere Vazduha, u svojoj utrobi sadrži providne kupole gde se umnožavaŽivot“ (str. 21) pred njega iskrsle nove odrednice kojima se mešaju stvarnosni planovi. Ovakvim skokovima realističnih i apstraktnih elemenata, čulnih i misaonih pojmova, Damjanovljeva onirika postiže neku vrstu stvarnosne sinestezije (boje, oblik piramide i vizuelni efekti odjednom prelaze u simbolične sfere, da bi se vratile na konkretizujuće providne kupole, pa opet isparile u mistici Života – u samo jednoj rečenici!). Proliferacija osnovnih pojmova, mitema i mitologema, neprestano isklizava, opire se definitivnom označenju, baš kao što je i sugerisano u Napomenu o vetru, jednog od najboljih ilustracija Damjanovljevog proznog izraza: „Jedan od važnih uzroka tolike naše nemoći pred fenomenom Vetra, svakako treba tražiti i u njegovim čestim metamorfozama, koje su izvan svakog kauzaliteta, kao i u principu NESTALNOSTI (ili – kako ga je nazvala jedna iščezla civilizacija – PRINCIPU IZBEGAVANJA KONAČNOSTI I PREDODREĐENOSTI), kojim su prožeti svi elementi Vetra, sva njegova svojstva“. (str 16).
Na kraju (ili možda, na početku!), eros je, po mom ličnom mišljenju, u ovom Damjanovljevom delu ostvaren u najrafiniranijem obliku u odnosu na svu njegovu potonju prozu. Eros je ovde sveprisutan i sveobuhvatan, ne karnevalski oblaporan i frivolan kao što će biti u nekim kasnijim Damjanovljevim proznim ostvarenjima, već mističan i čaroban, nagovešten i vantelesan, dubok, a širok, čulan i spiritualan u isto vreme. Eros je medij kojim pripovedni glas neosetno zavodi čitaoca i za kojim omađijan hodi po bespućima Damjanovljeve tvoračkog „istraživanja“. Eros je ujedno i spiritus movens i tema „istraživanja“, ono što omogućava to drugačije sanjanje, mešanje planova i otkrivanje, ali i konstruisanje novih svetova. U prilog ovoj tezi svedoči i metamorfoza polnosti kazivača: sa početka dela to je zamenica „mi“, da bi u drugom delu knjige „Iz rečnika istraživanja“, prvobitno ja (koje je prošlo sve stadijume organizma od žene do amebe i Bića Ništavila), prešlo u dominatno ženski princip (priče koje već svojim naslovima to sugerišu: „Lilit“, „Devica“ i „Bauba“), kako bi se završilo Lunom, Kraljem Ponoći.
Jedan od možda najlepših pasaža, apoteoza ljubavi, nalazi se u priči „Hipostaza ljubavi“ i otkriva svu lepotu jednog „istraživanja“: „Ali, ljubav je i poput priče: uvek ima svoj neponovljivi početak i neponovljivi kraj, prvu i poslednju reč (te reči često su mistični simboli čijih dubokih značenja uistinu nismo svesni!), belinu pre i tačku nakon svega (Tačku koja je konačna, neumitna i – bolna). Tačku, zbog koje je i ljubav zapravo najsličnija smrti: naime, kao i smrt, i ona se samo jednom zaista u životu dešava…“(str. 88).
Ako i ljubav i smrt, pa i samo pisanje, imaju svoj početak i kraj, kako Damjanov tvrdi u navedenom citatu, nije li onda to istraživanje u stvari istraživanje savršenstva jezika, sopstvenog i/ili ženskog bića, savršenstvo spajanja, stapanja dvoje u jedno, savršenstvo života, stvaranja, otkrivanja – jednom rečju, uistinu savršenstvo istraživanja. Pa ako i ne možemo u potpunosti da istražimo savršenstvo, jer nam je ono kao ljudima nedostižno, a ono bar možemo da iskusimo savršenstvo tog istraživanja.
Jer, šta je najveća hipostaza života, ako ne sjedinjujuća moć dvoje ljubavnika; šta jača demonstracija sublimacije dva aspekta (bes)telesnosti. Šta predstavlja snažniju manifestaciju životnosti i životodavnog, ako ne spoj dva tela, a ujedno i dve duše; šta može biti veće čudo i veća tajna, nego ta „okrilaćena radost“, iskonska potreba za celovitošću bića, duboko intimna i sveprožimajuća. Koja je to svetkovina raskošnija od nepatvorenog ljubavnog predavanja zanosu; koja ekstaza sveobuhvatnija i intenzivnija nego ona dosegnuta na visinama produhovljenog ljubavnog čina, u kom ne postoje forme i jezik, u kom se poništavaju sve moguće granice, ukidaju stvarnosti, već se oslobađa zaumni govor neizrecivog, eksplozija nutrine, čisto suštastvo… Ne recite mi, nije tako.
