Пише: Милош Живковић
Ипак, ову књигу пише више нас. Не заборави, и ти. И ти је пишеш. Без тебе, она не постоји у бар једном свету.
Храстова кора, испуцала кожа, земља и надгробни споменик, напукла кост, изанђало пријатељство, пробијен буџет и грнчарија, квржице језика, огуљени зидови, изгребане грамофонске плоче – пукотине формaма отварају потенцијал. Више него фрактални или спирални патерн пукотине омогућавају облику да отвори своје тачке пуцања, ослободи стрес и истражи све правце кретања. Свет се разбија и мења под својим усецима, истезањима, ломовима, у „међу“ квалитету својих простора.
Метапроза, експериментална проза, ергодичка проза, дигитална фикција – различити облици ерги ичер често су самодовољне и хладне форме, најчешће је пред нама очигледан „блок“ језичке материје, пар „кубика“ експеримента. Извесни роман Међупросторје (2020, Агора) сумњивог Д.Т.-а, текст/јунак/рукопис – „пронађен пронађен на четвртом и по спрату у Новом Саду (стан бр. 53, у орману са другим књигама, по свему судећи, заборављеним и непотребним)“ реанимира метароман приступајући његовим темама аутоиронично, текстуално динамично, цртежасто и разиграно. Дали бор приповеда из испуцалости ауто/мета фикције, из празнина у којима штошта расте не би ли испричао стару Причу о покушају да се исприча Прича.
Од јаловости, празнине „звечања“ Међупросторје и његов јавни аутор Д. бежи жанровском инфузијом нео-ноар детективског заплета и примесама SF мотива и езотеризма на које упућују и црно-сребрне корице романа. У првој целини Томасовићеве хрпе скицира се заплет, трилер о судбини Демијана, Видана, Андрее и других ликова, покреће истрага о људима изгубљеним у Међупросторју – дистопичном, хтонском свету, инверзно огледалски постављеном у односу на наш, „прави“ свет. Међупросторјем оперишу Водичи и њихов задатак је да помогну преминулим душама да пронађу уточиште. Врло брзо ће се открити да је кључ наратива у дисторзији, разбијеним идентитетима самих Водича и да је давно прекинут ланац од генезиса сврхе у рођењу човека у тачки А до смисленог Откровења у постхумном решењу његове личне телеологије у тачки Б.
У Међупросторју аутора Т. се слике, спацијални елементи, време и идентитетске координате мешају, а потенцира проблем текста и његових неизлечивих болести. Трагова за интерпретацију не недостаје – М-теорија, теорија могућих светова, мит о пећини, déjà vu, Шредингерова (Маринина) мачка, колажирање, Борхесова улица, цитати писаца и музичара, Виданов сневник, рукопис-јунак, изливање, удвајање, круг, дрво/шума, ризом, симулакрум, црвоточина, митологија сабрана око бога „Великог приповедача“ Ратареа Ссса – непрестано се нижу и множе метапоетични искази, цитати, мотиви или теоријски термини.
Сигнали указују на покушај текста да се саморазуме и оцрта у себи лаволику форму мистичког Гнозиса. Ликови су међусобно лако замењиви, њихови идентитети нестални – управо парадоксално они су фигуре које би требало да буду испуњене интерпретативним ауторитетом – Водичи, Архивари, Сновари, детективи, писци и читаоци. У фрагментизованом свету пак сведени су на карике система без чврстог семантичког тла, упадају у антигравитационо поље вербалног хаоса. Мултипликација питања шта се овде дођавола догађа? рефренично постаје једина опција и могућа реакција на текст.
И поред одређених повремених стилских слабости, нарочито у конструкцијама дијалога, које нису знак само поетичке намере, „Међупросторје“ је узбудљив епистемолошки напор, дело настало у постпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпостпопостпостпостпостпостпостпостпостпост
Визуелна комуникација са публиком је важна, инсистира се на бројним паратекстуалним елементима. Ткиво романа је у константној ентропији – користе се различите врсте фонтова који демонстрирају смену наративних инстанци, текст се прецртава, бледи, реченице се калиграмски распоређују у виду различитих варијанти Круга – као крошње, као прстена, печата, ока, пчелињих саћи, али текст варничи и разноврсније, у виду еха, степеница или хаотичног „цурења“. Изнова се ремети класично схваћени и линеарни „библијски“ словни распоред или изглед странице, изнова се белине налазе тамо где их не очекујемо не би ли нам реаговала перцепција и не би ли роман интуитивно комуницирао са духом изван излизане контемплативне матрице.
Дисторзија се појачава како се радња премешта у само Међупросторје. Цртежи се све више појављују у другој половини романа и кроз себе пуштају тонове меланхолије, (ауто)ироније (увек присутне и виталне), једног детињег духа откривања непознатог, никада нису сведени на крипто-жврљотине. Нарочито су сугестивна стабла које представљају ехо, отисак тела убијене девојчице пред Демијаном, шема полумеханичких врана ухваћених у текстуалној мрежи, као и отисак-фотографија душе/духа Креј, оцртане као на инверзном Вероникином велу у тренутку – „када ти једе душу или постане безопасни део шуме“. Њена фотографија се у роману трауматски понавља два пута. Инсистирање на визуелном књигу гради не само као сплет унапред одређених механичких делова већ као прокрвљено биће, и уколико су вербалне конструкције апоричне онда нам визуелни елементи можда могу нешто више рећи о смислу дешавања.
Ниједна позиција у литерарној мрежи није привилегована – на једном месту помиње се да постоји једанаест писаца Међупросторја (они се групно јављају у напоменама и изнова ишчезавају), јунаци и јунакиње романа су међусобно идентитетски замењиви, дело је нестално, недовршено и заувек заробљено у позицији фетуса-рукописа – али чак ни читаоци и њихови закључци нису привилеговани – књига пред нама „припада“ неком другом, позајмљена је, маркирана и обележена туђим смислом. „Плави“ и „Црвени“ глас изнова бележе своје коментаре, подвлаче и заокружују делове реченица. Коментатор са плавим мастилом је хумористично-ироничан, пародира херметичан, метатекстуални тон романа „с оне стране“ дискурса својим типским студентским опаскама о немогућности да проникне у (бес)смисао радње, док пише есеј по професоровом задатку. „Црвени“ глас је његов двојник, он је енциклопедичан, интерпреративно промишљенији, даје сигнале о значењу имена, цртежа, текстуалних рупа и наративних стратегија. Полифоничност читалачког утиска доприноси мистификовању дела пред нама и подвлачи централну тему мултипликације и (не)могућности СВЕЕЕЕЕГААААА у/на/око/при/према/ текстуалности.
Као другачији импулс долази развијена хорорична атмосфера коју граде упечатљиве сцене из Међупросторја чији хронотоп (имплицитног чистилишта (?)) је испражњен, радиоактиван после нестанка херменеутичке суштине некадашње религиозне оностраности и самим тиме застрашујући. Дистопијски (псеудо)загробни домен у којем су сви унапред осуђени на лутање креиран је систематично, са детаљима о физичким законима, полумеханичкој флори и фауни, географији, али и посебном митологијом (увезаном око реке Унхеронт и легенде о шуми и у њој заробљеној души Креј). Наглавачке окренути свет се нарочито обогаћује лирским деоницама које подсећају на космистичку поезију. Слика Међупросторја приближава се неомистичкој атмосфери Блек Лоџа из Твин Пикса Дејвида Линча.
Међупросторје Далиб Томасова враћа нас мастилу и подвлачењу, знању које су нам „биљке рекле путем земље“, враћа нас читању као екстази и метапоетичком поступку као ритуалу трагања за гнозисом. Роман почиње као трилер, завршавајући се у трагедији и понору знакова. Последња реченица књиге, раблеовска, саркастично упућена љубитељима последњих реченица (којима и сами припадамо) – пре свега је знак питања у форми знака узвика (још један трик!) – императив да изнова пребројавамо пукотине док нас ломе и премрежавају, параноично се у њих загледамо, стегнемо гркљан док муцамо анђеоски страшну тврдњу – „све је фикција“.
МЕЂУПРОСТОРЈЕ
Далибор Томасовић
Агора, 2020
282 стр.
