Piše: Miloš Živković
Ipak, ovu knjigu piše više nas. Ne zaboravi, i ti. I ti je pišeš. Bez tebe, ona ne postoji u bar jednom svetu.
Hrastova kora, ispucala koža, zemlja i nadgrobni spomenik, napukla kost, izanđalo prijateljstvo, probijen budžet i grnčarija, kvržice jezika, oguljeni zidovi, izgrebane gramofonske ploče – pukotine formama otvaraju potencijal. Više nego fraktalni ili spiralni patern pukotine omogućavaju obliku da otvori svoje tačke pucanja, oslobodi stres i istraži sve pravce kretanja. Svet se razbija i menja pod svojim usecima, istezanjima, lomovima, u „među“ kvalitetu svojih prostora.
Metaproza, eksperimentalna proza, ergodička proza, digitalna fikcija – različiti oblici ergi ičer često su samodovoljne i hladne forme, najčešće je pred nama očigledan „blok“ jezičke materije, par „kubika“ eksperimenta. Izvesni roman Međuprostorje (2020, Agora) sumnjivog D.T.-a, tekst/junak/rukopis – „pronađen pronađen na četvrtom i po spratu u Novom Sadu (stan br. 53, u ormanu sa drugim knjigama, po svemu sudeći, zaboravljenim i nepotrebnim)“ reanimira metaroman pristupajući njegovim temama autoironično, tekstualno dinamično, crtežasto i razigrano. Dali bor pripoveda iz ispucalosti auto/meta fikcije, iz praznina u kojima štošta raste ne bi li ispričao staru Priču o pokušaju da se ispriča Priča.
Od jalovosti, praznine „zvečanja“ Međuprostorje i njegov javni autor D. beži žanrovskom infuzijom neo-noar detektivskog zapleta i primesama SF motiva i ezoterizma na koje upućuju i crno-srebrne korice romana. U prvoj celini Tomasovićeve hrpe skicira se zaplet, triler o sudbini Demijana, Vidana, Andree i drugih likova, pokreće istraga o ljudima izgubljenim u Međuprostorju – distopičnom, htonskom svetu, inverzno ogledalski postavljenom u odnosu na naš, „pravi“ svet. Međuprostorjem operišu Vodiči i njihov zadatak je da pomognu preminulim dušama da pronađu utočište. Vrlo brzo će se otkriti da je ključ narativa u distorziji, razbijenim identitetima samih Vodiča i da je davno prekinut lanac od genezisa svrhe u rođenju čoveka u tački A do smislenog Otkrovenja u posthumnom rešenju njegove lične teleologije u tački B.
U Međuprostorju autora T. se slike, spacijalni elementi, vreme i identitetske koordinate mešaju, a potencira problem teksta i njegovih neizlečivih bolesti. Tragova za interpretaciju ne nedostaje – M-teorija, teorija mogućih svetova, mit o pećini, déjà vu, Šredingerova (Marinina) mačka, kolažiranje, Borhesova ulica, citati pisaca i muzičara, Vidanov snevnik, rukopis-junak, izlivanje, udvajanje, krug, drvo/šuma, rizom, simulakrum, crvotočina, mitologija sabrana oko boga „Velikog pripovedača“ Ratarea Sssa – neprestano se nižu i množe metapoetični iskazi, citati, motivi ili teorijski termini.
Signali ukazuju na pokušaj teksta da se samorazume i ocrta u sebi lavoliku formu mističkog Gnozisa. Likovi su međusobno lako zamenjivi, njihovi identiteti nestalni – upravo paradoksalno oni su figure koje bi trebalo da budu ispunjene interpretativnim autoritetom – Vodiči, Arhivari, Snovari, detektivi, pisci i čitaoci. U fragmentizovanom svetu pak svedeni su na karike sistema bez čvrstog semantičkog tla, upadaju u antigravitaciono polje verbalnog haosa. Multiplikacija pitanja šta se ovde dođavola događa? refrenično postaje jedina opcija i moguća reakcija na tekst.
I pored određenih povremenih stilskih slabosti, naročito u konstrukcijama dijaloga, koje nisu znak samo poetičke namere, „Međuprostorje“ je uzbudljiv epistemološki napor, delo nastalo u postpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpostpopostpostpostpostpostpostpostpostpost
Vizuelna komunikacija sa publikom je važna, insistira se na brojnim paratekstualnim elementima. Tkivo romana je u konstantnoj entropiji – koriste se različite vrste fontova koji demonstriraju smenu narativnih instanci, tekst se precrtava, bledi, rečenice se kaligramski raspoređuju u vidu različitih varijanti Kruga – kao krošnje, kao prstena, pečata, oka, pčelinjih saći, ali tekst varniči i raznovrsnije, u vidu eha, stepenica ili haotičnog „curenja“. Iznova se remeti klasično shvaćeni i linearni „biblijski“ slovni raspored ili izgled stranice, iznova se beline nalaze tamo gde ih ne očekujemo ne bi li nam reagovala percepcija i ne bi li roman intuitivno komunicirao sa duhom izvan izlizane kontemplativne matrice.
Distorzija se pojačava kako se radnja premešta u samo Međuprostorje. Crteži se sve više pojavljuju u drugoj polovini romana i kroz sebe puštaju tonove melanholije, (auto)ironije (uvek prisutne i vitalne), jednog detinjeg duha otkrivanja nepoznatog, nikada nisu svedeni na kripto-žvrljotine. Naročito su sugestivna stabla koje predstavljaju eho, otisak tela ubijene devojčice pred Demijanom, šema polumehaničkih vrana uhvaćenih u tekstualnoj mreži, kao i otisak-fotografija duše/duha Krej, ocrtane kao na inverznom Veronikinom velu u trenutku – „kada ti jede dušu ili postane bezopasni deo šume“. Njena fotografija se u romanu traumatski ponavlja dva puta. Insistiranje na vizuelnom knjigu gradi ne samo kao splet unapred određenih mehaničkih delova već kao prokrvljeno biće, i ukoliko su verbalne konstrukcije aporične onda nam vizuelni elementi možda mogu nešto više reći o smislu dešavanja.
Nijedna pozicija u literarnoj mreži nije privilegovana – na jednom mestu pominje se da postoji jedanaest pisaca Međuprostorja (oni se grupno javljaju u napomenama i iznova iščezavaju), junaci i junakinje romana su međusobno identitetski zamenjivi, delo je nestalno, nedovršeno i zauvek zarobljeno u poziciji fetusa-rukopisa – ali čak ni čitaoci i njihovi zaključci nisu privilegovani – knjiga pred nama „pripada“ nekom drugom, pozajmljena je, markirana i obeležena tuđim smislom. „Plavi“ i „Crveni“ glas iznova beleže svoje komentare, podvlače i zaokružuju delove rečenica. Komentator sa plavim mastilom je humoristično-ironičan, parodira hermetičan, metatekstualni ton romana „s one strane“ diskursa svojim tipskim studentskim opaskama o nemogućnosti da pronikne u (bes)smisao radnje, dok piše esej po profesorovom zadatku. „Crveni“ glas je njegov dvojnik, on je enciklopedičan, interprerativno promišljeniji, daje signale o značenju imena, crteža, tekstualnih rupa i narativnih strategija. Polifoničnost čitalačkog utiska doprinosi mistifikovanju dela pred nama i podvlači centralnu temu multiplikacije i (ne)mogućnosti SVEEEEEGAAAAA u/na/oko/pri/prema/ tekstualnosti.
Kao drugačiji impuls dolazi razvijena hororična atmosfera koju grade upečatljive scene iz Međuprostorja čiji hronotop (implicitnog čistilišta (?)) je ispražnjen, radioaktivan posle nestanka hermeneutičke suštine nekadašnje religiozne onostranosti i samim time zastrašujući. Distopijski (pseudo)zagrobni domen u kojem su svi unapred osuđeni na lutanje kreiran je sistematično, sa detaljima o fizičkim zakonima, polumehaničkoj flori i fauni, geografiji, ali i posebnom mitologijom (uvezanom oko reke Unheront i legende o šumi i u njoj zarobljenoj duši Krej). Naglavačke okrenuti svet se naročito obogaćuje lirskim deonicama koje podsećaju na kosmističku poeziju. Slika Međuprostorja približava se neomističkoj atmosferi Blek Lodža iz Tvin Piksa Dejvida Linča.
Međuprostorje Dalib Tomasova vraća nas mastilu i podvlačenju, znanju koje su nam „biljke rekle putem zemlje“, vraća nas čitanju kao ekstazi i metapoetičkom postupku kao ritualu traganja za gnozisom. Roman počinje kao triler, završavajući se u tragediji i ponoru znakova. Poslednja rečenica knjige, rableovska, sarkastično upućena ljubiteljima poslednjih rečenica (kojima i sami pripadamo) – pre svega je znak pitanja u formi znaka uzvika (još jedan trik!) – imperativ da iznova prebrojavamo pukotine dok nas lome i premrežavaju, paranoično se u njih zagledamo, stegnemo grkljan dok mucamo anđeoski strašnu tvrdnju – „sve je fikcija“.
MEĐUPROSTORJE
Dalibor Tomasović
Agora, 2020
282 str.
