Пише: Алекса Ђукановић
Пред читалаштвом у 2021. години налазе се изврсни књижевни „мемоари“, својеврсна аутобиографска, романескна проза у две руке: двојице знаменитих књижевника – Давида Албахарија и Жарка Радаковића. Два искусна, књижевно прекаљена писца, у овој фантастичној књизи сабирају своје животе на особито чудноват начин. Користећи се метатекстуалном књижевном техником Ж. Радаковић и Д. Албахари преносе на хартију властито (заједничко) дечаштво, младост, одрастање, животне снове, хтења, дружења – чинећи то, свакако и без двојбе у врло вештом маниру Х. Л. Борхеса.
Књига о фотографији – по својој структури, аутобиографском мотиву и донекле узбудљивој, авантуристичкој радњи – представља у нашој књижевности први књижевни прозно-мемоарски амалгам, то јест: ова књига себе описује као „нови“ облик аутобиографске/мемоарске прозе, и не наличи већ познатим биографијама наших великих писаца.
Књига о фотографији јесте прозно-визуелни албум мемоарских и аутобиографских успомена који се може читалачким и критичарским оком читати и као: чисти социјални роман одрастања (ако занемаримо стварну животну постојаност ликова и протагониста ове књиге), као збирка уско повезаних историјско-друштвених приповедака које сликају давнашњи живот старог Земуна, ондашњу градску вреву, укус, климу и дух града и тога заувек прохујалог времена, Књига о фотографији може се читати и као јака, сугестивна, методолошка студија, чак више – као антрополошка, психолошка и историјска студија два призната писца, а у ствари два жива лика-човека који живе своје животе у родном граду, памте, бележе, маштају и у њему стварају. Књига о фотографији може се, истодобно, читати и као збирка прича-есеја, подробније: кратких борхесовских есеја, писаних у оригиналном описном Џојсовом ритму, који у себи садрже јасна, хируршки прецизна запажања, сећања и примећења – што се кроз фотографије, које двојица протагониста један другоме шаљу, оцртава и осликава као у најдетаљнијем колор-албуму а који у себи садржи не само битне фотографије, већ оно још важније: сећања која су чврста, упечатљива, топла и луцидна.
Плетући почетне нити књиге, полако и вешто, смирено и ритмично, Албахари и Радаковић то чине користећи – фотографије. Фотографија – као уметни исечак из живота – виђена је у многим биографијама, аутобиографијама и мемоарима познатих писаца, државника, научника и уметника. Но, таква фотографија која није ништа друго него пуки траг документарности; замрзнути трен у животу неке личности која има за циљ да за читаоца произведе ефекат спознаје о прошлости дате личности: какву су косу тада имали и да ли су имали, да ли су имали осмех на сво лицу или не, какво одело, у каквом амбијенту.
Али фотографије које се налазе у овој заједничкој Радаковићевој и Албахаријевој књизи нису такве. Напротив, то су и личне и заједничке али и знане и незнане фотографије, битне и потпуно случајне, фотографије случајних пејзажа, наизглед небитних ствари, предела. Све те фотографије нису обичан инструмент који допуњује ову прозу и дочарава је. Често су ове заједничке фотографије међу корицама књиге повод за настанак појединих поглавља и њихових садржаја. Радаковић и Албахари учинили су да њихова књига буде саздана од приче која настаје и рађа се из потребе да се објасне, поново присете и допуне она сећања која су запечаћена сликама на поменутим фотографијама.
Фотографије говоре о давно несталом духу времена, поново евоцирају старе успомене и проживљене збиље, дотичу стара и понекад угашена пријатељства и дружења, прекинуте снове и скоро заборављене моменте које сваки човек има у архиву свога сећања. У овој фантастичној књизи, фотографије узрок и објекат разговора, то јест – мемоарског приповедања; једини су објекат око кога се плету наизменичне приче два поменута велика књижевника али истодобно и два истоимена лика у књизи. Написавши ову књигу Радаковић и Албахари нису само створили врсно уметничко дело написано у оригиналном моделу аутобиографске прозе, већ су од себе, можда и не желећи свесно, једним изразито борхесовским књижевним поступком, начинили праве књижевне ликове, живописне подједнако као што су они у Кишовом роману Башта, пепео, или у Дневнику о Чарнојевићу М. Црњанског.
Случајни читалац или професионални критичар, прочитавши ову књигу, не могу се отети утиску и не исказати недвојбену чињеницу и, заправо, спокојни књижевни усуд који говори да је: Књига о фотографији Ж. Радаковића, угледног писца и Хандкеовог преводиоца – и Д. Албахарија, једног од генија кратке приче у нас, заправо: сасвим свежа прозна форма у књижевној мемоаристици и аутобиографији, налик својевременим фото-дневничким експериментима Владана Радовановића, Боре Ћосића, Вујице Решина Туцића и Славка Матковића, а такав факт је сигурно, како би казали Стари Латини, неоспорна и сваке хвале вредна и достојна: licentia poetica.
КЊИГА О ФОТОГРАФИЈИ
Давид Албахари и Жарко Радаковић
Лагуна, 2021
128 стр.
