Piše: Srđan Vidrić
Dejan Ristić, nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, istaknuti istoričar i autor više desetina stručnih i naučnih radova, kao i naučnih monografija, napisao je protekle godine knjigu koja se s pravom našla na listama najprodavanijih knjiga iz oblasti popularne nauke. U pitanju je naslov Mitovi srpske istorije, štampan u beogradskoj izdavačkoj kući Vukotić medija, koji ima za cilj da kroz dvadeset zanimljivih, ali stručno i pedantno napisanih tekstova rasvetli dvadeset srpskih mitova.
Vođen rečju i mišlju svog kolege istoričara i vizantologa Radivoja Radića da „istoričari pišu za one koji žele da znaju, a publicisti za one koji žele da veruju”, Ristić je napisao knjigu koja je odavno trebalo da bude napisana na ovim prostorima. Naravno, knjigâ koje se usputno bave i ovim temama svakako ima, ali su najčešće pisane jezikom nedostupnim za širu čitalaču publiku, tj. naučnim stilom, a upravo je to jedan od razloga zašto su mitovi rasprostranjeniji od naučno nepopularnih istina.
Polazeći od prve polovine XII veka i diplomatske posete nemačkog kralja i cara Svetog rimskog carstva Fridriha II Barbarose Nišu, tj. velikom srpskom županu Stefanu Nemanji, iz koje je proistekao jedan od najukorenjenijih mitova u srpskoj istoriji – mit o zlatnim viljuškama, autor je sistematično i hronološki pobrojavao i razobručavao sve one ličnosti i događaje koji su vremenom i to najčešće usmenim putem bili omitovljeni.
Kako bi istakao značaj istorijskih činjenica i dodatno zainteresovao čitaoce, Ristić je iznosio delove govora i istupa pojedinih političara i javnih ličnosti koji su u medijima, na konferencijama i pri susretima sa inostranim zvaničnicima predstavljali pojedine mitove srpske istorije kao događaje koji su se bez sumnje odigrali u prošlosti. Ovo nepoznavanje sopstvene istorije najviše štete doprinosi javnom diskursu, a potom i samoj istorijskoj nauci jer podriva temelje na kojima ova nauka zasniva sopstveno delovanje, a to su – izvori.
Autor ove knjige se i tu pokazuje kao pošten izučavalac i predstavnik svoje struke jer ukazuje da ponekad i sama nauka ima svoje granice i da je u nekim slučajevima, čak i pored najsavremenijih DNK analiza, nemoguće utvrditi konačnu istinu. Na takav primer nailazimo u tekstu pod nazivom „Dva despotova groba” u kojem Ristić pokušava da odgovori na pitanje „Gde je sahranjen veliki srpski vladar – despot Stefan Visoki?”.
Međutim, ono što bi se moglo i moralo zameriti ovom piscu jeste izostanak fusnota. Knjiga koja pretenduje na razbijanje mitova i koja ukazuje na važnost izvora, morala bi da sadrži reference. Premda knjiga poseduje bibliografiju na završnim stranicama, ona se u ovom slučaju smatra nedovoljnom jer ne iscrpljuje detalje svih navođenja. Moguće je da se Ristić vodio mišlju da bi fusnote zamarale i odbijale „prosečnog čitaoca”, pa ih je zato izostavio, ali bi jedna knjiga ovakvog tipa svakako morala da ih poseduje.
Ono što takođe izaziva nedoumicu i ostavlja utisak postavljanja dvostrukih aršina jeste autorov stav prema sećanjima pojedinih aktera veoma važnih istorijskih događaja. Naime, dok s jedne strane dovodi u pitanje autentičnost sećanja Đorđa Roša povodom čuvenog govora majora Gavrilovića zabeleženog u knjizi Na Dunavskom keju septembra 1915. godine, Ristić se o poslednjim danima vojvode Petra Bojovića gotovo u potpunosti informiše iz video-svedočenja Koste Rakića, dugogodišnjeg poslužitelja u domu Bojovića i njihovog kasnijeg porodičnog prijatelja, nastalog s početka 2018. godine. Budući da je Đorđe Roš bio jedan od retkih preživelih vojnika koji su učestvovali u borbi za odbranu Beograda, da je pomenutu knjigu štampao „tek” 1931. godine i da je upravo on bio prvi i jedini koji je zabeležio govor majora Gavrilovića, Ristić smatra da je govor „naknadno izmaštan od strane kapetana Đorđa Roša, u plemenitoj nameri da se istakne nepatvoreno rodoljublje i junaštvo srpskih ratnika.” Čak i da je tako, postavlja se pitanje zašto je sećanje Koste Rakića, koji na jednom mestu citira razgovor koji su vojvoda Bojović i Herman Nojbaher vodili tokom 1943. godine, verodostojniji od sećanja Đorđa Roša?
Bilo kako bilo, Mitovi srpske istorije su knjiga koju bi svakako trebalo da pročita svaki punoletni državljanin Republike Srbije. Ona je pisana s namerom da otkloni sumnje, da prosvetli i pouči, ali i da ukaže na pogubnost i štetnost neznanja i laicizma. I, na kraju krajeva, ona pruža priliku da se u treću deceniju XXI veka konačno zakorači sa znanjem, a ne verom da Vuk Branković nije izdao na Kosovu.
MITOVI SRPSKE ISTORIJE
Dejan Ristić
Vukotić medija, 2019.
237 str.
