Piše: Filip Pajkanović
Leva strana druma (2018, Laguna; prvo izdanje 2007) je debitantski roman Dejana Stojiljkovića. Njegovi delovi objavljivani su ranije u različitim književnim časopisima, a do njegove pojave bio sam, kao i većina drugih čitalaca, u zabludi, verujući da je Konstantinovo raskršće (2009, Laguna) prvo ostvarenje Dejana Stojiljkovića. Takvu zabludu je razvejala je pojava ovog izdanja, u kome se nalaze, po rečima samog pisca, „dorađene“ priče.
Obično je prva asocija na ovog autora istorijska ili epska fantastika, zbog čega u ovom slučaju on najmanje liči na sebe. Radnja dela je smeštena u prelazni period između dvadesetog i dvadeset i prvog veka. Kada se o ovom vremenu misli ili govori, asocijacije nisu optimistične niti vedre, ali je u Levoj strani druma ono ipak opisano na humoristički način. Ovde nema velikih istorijskih ličnosti, niti epskih junaka kao u drugim piščevim delima. Ovi junaci su obični ljudi, zatečeni u zlom vremenu.
Leva strana druma je sastavljena iz sedam priča, ispričanih iz ugla aktera. Da li je ovde reč o romanu? Tu nedoumicu autor prepušta čitaocu da razreši, upozoravajući na mozaičnu strukturu dela. Priče su anegdotske, a po stilskim osobinama primećuje se sličnost sa Bukovskim, na koga će autor više puta aludirati u delu. Baš kao i Bukovski, Stojiljković koristi prost izraz, gotovo lascivan, što mu pomaže da življe i upečatljivije prikaže svoje likove. Priče u ovoj zbirci istog su žanra, obrađuju istu tematiku, imaju karakter hronike, a kako tvrdi autor, u njima se nalaze i autobiografski elementi. One pomažu pri slikanju jedne opšte slike, čime se kod čitaoca postiže efekat stalnog držanja pažnje. Takva slika, pritom, nije karakteristična samo za Niš, već za čitavu Srbiju, što čitavo delo čini još uverljivijim.
Likovi se postavljaju u niz komičnih situacija prouzrokovanih, između ostalog, i stereotipima koji vladaju u srpskom narodu. Pojedine likove autor karikira do same granice dopadljivosti, ali im ne sudi, već to prepušta čitaocu. Likove oblikuje postupkom metaforičke karakterizacije; njihov karakter upoznajemo posredstvom nadimka. Pored toga, najzanimljiviji tip karakterizacije ovde je sam jezik. Prepliće se u Levoj strani druma čist standardni nedijalekatski govor, zatim dijalekat karakterističan za govor Niša, a naposletku takozvani „dizelaški“ žargon, odnosno mešavina uličnog govora i južnjačkog dijalekta.
Ovim govornim razlikama je napravljena i jedna podela, bitna za aktere same priče, ali i za krajeve Niša u kojima borave: raskol imeđu mlađih i starijih, a zatim između „dizelaša“ i one „zdrave sredine“ poražene nepravdom, ali prepune izgovora. Jezička mešovitost dovodi i do komike, jer se takvim izrazom postiže i odličan humoristički efekat. Takav utisak ostvaren je i psovkama kojima ovo delo obiluje. One su posebno upečatljive kada su izgovorene južnjačkim dijalektom; time se postiže utisak gotovo zvonkog izraza. Njima autor nije preterao, i one takođe učestvuju u građenju jedne uverljive slike određenog prostora.
Humor u ovom delu ne treba shvatati doslovno. U njegovim obrisima mogu da se prepoznaju i elementi satire, a upravo tim i takvim stereotipima koje Stojiljković oblikuje zatrovani smo i danas. Na meti njegove satire nalazi se društvo, vlast, pa čak i obrazovanje. Satira je u Levoj strani druma samo na trenutke okrznuta, ali uverljivo i prepoznatljivo.
Pružena je u ovom delu i jedna slika lažnog patriotizma, koji se do te mere karikira da dovodi do samog besmišlja i ludosti. Autor takav „patriotizam“ takođe ne osuđuje, već naprotiv, prepušta čitaocima da sami oblikuju svoju reakciju. Junaci u takvim problematičnim, konfliktnim prilikama nisu skloni odbrani, već kao da su pomireni sa činjenicom da su tu gde su i takvi kakvi su. Time se takođe postiže jedan uspešan utisak. Tokom čitanja, sam čitalac će domišljati karaktere junaka – jer, u vremenu kakvo je opisano u Levoj strani druma, kao da uvek može postojati opravdanje za njihove besmislene postupke.
Iz argumentacije autora saznajemo kako mu je za nastanak ovog dela veliki uzor predstavljala i kultna serija Mućke Džona Salivena; ali za razliku od nje, ovaj humor je ipak nešto različitiji. Taj humor je osoben za naše prostore i u tom smislu je razumljiviji. On ne proizilazi iz smešnih situacija, već iz gorčine ljudi u teškom vremenu. Da je komično u ovom delu ostvareno drugačije, ono ne bi imalo tu autentičnost koju sam istakao.
Sve razlike među likovima pomiruje u ovom delu – kafana, kao mesto koje ih sve objedinjuje. Kafani je autor dao počasno mesto u delu, pošto je ona poprište mnogih komičnih situacija ili im pruža povod. U njoj se prepliću gotovo svi likovi, i njome je prikazana jedna autentična slika, onakva kakva je karakteristična za naše prostore; prepuna onih ljudi koji su mogli sve, a nisu ništa.
Smatram da je delo vredno čitalačke pažnje. Uprkos mračnim asocijacijama, roman Dejana Stojiljkovića kao da je ublažio jednu mračnu sliku društva stavljajući običnog čoveka u situacije koje nadilaze samu kompoziciju njegove ličnosti. U Levoj strani druma ni u naznakama nema istorijske ili epske fantastike na koju smo navikli od autora, ali delo svojim humorom pleni čitaoca, oblikujući prilike i likove koji su u podjednakoj meri komični i beznadežni.
LEVA STRANA DRUMA
Dejan Stojiljković
Laguna, 2018
341 str.
