Говор који је амерички писац Дејвид Фостер Волас (David Foster Wallace) одржао пред дипломцима колеџа Кењон у Охају 21. маја 2005. начелно је о смислу студирања хуманистичких наука. Истовремено, међутим, у питању је есеј о значају емпатије, љубави и разумевања других, у којем просијавају идеје које је аутор својим делом унео у, за њега, одвећ циничну америчку постодерну прозу.
* * *
Са енглеског превео: Мухарем Баздуљ
Двије младе рибе пливају и сусрећу једну старију, а ова мимоилазећи се с њима климне главом и каже им: „Добро јутро, омладино. Kаква је вода?“ И ове двије младе рибе настављају пливати док се напокон једна не окрене према другој па каже: „Шта је, доврага, вода?“
Ово је стандардна цака код америчких говора на крају школске године, мислим на употребу дидактичких причица у регистру параболе. Ова прича је заправо једна од бољих у том жанру, једна од оних које и нису толико срање, но ако мислите да сам ја овдје да бих се представио као мудра стара риба која ће вама, младим рибама, објаснити шта је вода, варате се. Ја нисам мудра стара риба. Директна поента приче о рибама је једноставна: најочигледније, најшире распрострањене чињенице су често оне које је најтеже видјети и о њима говорити. Kад се ово формулише као реченица то, наравно, бива тек банална отрцана фраза – али чињеница је да у траншејама свакодневног живота одраслих особа, баналне отрцане фразе могу имати важност живота и смрти. Или вам бар то желим сугерисати у ово ведро и лијепо јутро.
Наравно, кључни састојак оваквих прилика је то што би било пожељно да говорим о смислу вашег хуманистичког образовања, те да објасним како диплома коју ћете добити има неко стварно људско значење, а не само материјалну вриједност. Хајде онда да причамо о најраспрострањенијем клишеу из оваквих говора, а тај је да хуманистичко образовање не треба толико да вас опскрби знањем колико треба да вас „научи како да мислите“. Ако имало личите на мене у вријеме кад сам био студент, то је нешто што никад не волите чути, и чак се осјећате помало увријеђеним због тврдње да вас неко треба научити како да мислите, јер већ и чињеница да сте се уписали на овако добар колеџ дјелује као доказ да већ знате мислити. Али ја ћу овдје устврдити да се напосљетку показује како тај клише уопште није уврједљив, јер заиста учити неког о размишљању, што би се требало дешавати на оваквим мјестима, не значи подучити га како да мисли, него о избору о чему да мисли. Ако вам се тема потпуне слободе избора кад је ријеч о томе о чему мислити чини превише баналном и очигледном да на њу траћите вријеме, позивам вас да размислите о рибама и води и да, барем на неколико минута, свој скептицизам о вриједности посве очигледног ставите у заграде.
Ево још једне дидактичке причице. Два типа сједе заједно у кафани усред неке дивљине на Аљасци. Један од њих вјерује у бога, други је атеиста и они сад расправљају о постојању бога са оним посебним интензитетом какав се јавља послије отприлике четвртог пива. И онда атеиста каже: „Гледај, није да ја немам разлоге да не вјерујем у бога. Није да и ја нисам експериментисао са богом и молитвама. Баш прошлог мјесеца сам се изгубио у ужасној мећави подалеко од кампа, нисам видио прст пред носом, било је минус педесет и појма нисам имао гдје сам уопште, и онда сам то направио, пао сам на кољена, у снијег, и завапио: Боже, ако постојиш, изгубио сам се у мећави и умријећу ако ми не помогнеш.“ И сад, у кафани, религиозни тип гледа у атеисту сав збуњен и каже: „Добро, значи, сад си и ти вјерник, јер напокон овдје си, жив и здрав.“ Атеиста преврне очима као да мисли да је религиозни тип тотална будала: „Ма не, човјече, оно што се десило јест да су појавила двојица Ескима који су, ето, туда пролазили па су ми они показали како да се вратим до кампа.“
Лако је пропустити ову причицу кроз филтер стандардне хуманистичке анализе: потпуно једнако искуство могу представљати двије потпуно различите ствари двјема различитим особама, а у зависности од њихових начина мишљења односно начина на које креирају смисао својих искустава. Пошто цијенимо толеранцију и различитост мишљења, у својој хуманистичкој анализи нигдје не желимо устврдити да је један тип у праву, а да онај други гријеши. То је у реду, осим што због тога никад не расправљамо ни о томе одакле долазе њихови свјетоназори и увјерења, мислим, одакле унутар двојице типова. Kао да је најбазичнија оријентација према свијету и смислу искуства сваке особе дио њеног аутоматског хардвера, као висина или број ципела, или је апсорбована из културе, попут језика. Kао да стварање смисла из искуства није заправо ствар намјерне личне одлуке, свјесног избора. Такођер, ту је и ароганција. Атеиста је тотално и иритантно увјерен у своје одбацивање могућности да су Ескими имали икакве везе с његовом молитвом. Истина је такођер да постоји маса религиозних људи који су иритантно сигурни у властите интерпретације. Они су вјероватно још одвратнији од атеиста, барем већини нас овдје, но истина је да је проблем догматски религиозних људи једнак проблему атеисте из наше причице: ароганција, слијепа сигурност, затвореност ума која је толико налик на робију тако савршену да робијаш у ствари и није свјестан да је заточен.
Хоћу да кажем како мислим да је ово један дио онога шта хуманистичка мантра о „учењу како да се мисли“ треба да поручи: да се буде само мало мање арогантан, да се има макар мало „критичког опреза“ спрам самог себе и ствари у које смо сигурни. Јер велики проценат ствари о којима смо склони мислити да су аутоматски исправне, заправо су, како ће се испоставити, тоталне грешке и заблуде. Ја сам то научио на тежак начин, па претпостављам да ћете и ви, дипломци, то такођер морати научити тако.
Ево једног примјера потпуне неисправности онога о чему сам склон мислити да је апсолутно сигурно да је то тако. Сваки дјелић мог непосредног искуства подржава моје дубоко увјерење да сам ја апсолутни центар свемира, најстварнија, најживља и најважнија особа која постоји. Ријетко размишљамо о овој врсти природне базичне усредоточености на себе саме, јер је она толико социјално одбојна, но свеједно постоји мање-више подједнако за све нас, негдје дубоко у нама. Тако смо подешени по дифолту, у нашем хардверу, чим се родимо. Размислите о томе: нема ниједног искуства које сте доживјели а да ви нисте били у његовом центру. Свијет који доживљавате је испред вас, или иза вас, лијево или десно од вас, на ТВ екрану, на монитору или било гдје. Мисли и осјећања других особа морају вам некако бити дојављени, а ваши властити су тако директни, ургентни, стварни. Схватате на шта мислим.
Али, молим вас, не брините, немам намјеру да вам проповиједам о суосјећању, усмјерености на друге или свим такозваним „врлинама“. То није ствар врлина – ради се о мом властитом избору да евентуално некако промијеним или се ослободим свог природног по дифолту подешеног хардвера, који је дубоко и буквално усмјерен искључиво на себе и који на све гледа само кроз сопствене наочари. Људи који могу овако подесити своје задате параметре су они за које се обично каже да су, цитирам, „добро прилагођени“, а овај термин, сугеришем вам, није случајан.
Имајући у виду академски контекст овдје, поставља се питање: колико је ово подешавање условљено стварним знањем или интелектом. Одговор, што не изненађује, гласи да то зависи од врсте знања о којој говоримо. Вјероватно највећа опасност академског образовања, барем у мом случају, јесте да оно подупире тенденцију да животу прилазим преинтелектуално, да се изгубим у апстрактном размишљању умјесто да једноставно обратим пажњу на оно што ми се дешава пред очима. Умјесто да стално обраћам пажњу на оно што се дешава унутар мене.
Сигуран сам да сви већ и сами знате колико је тешко остати пажљив и пријемчив на околни свијет, а не бити стално хипнотизиран константним монологом у својој глави. Оно што још не знате јесте колики је улог у тој борби. У ових двадесет година колико је прошло откад сам ја дипломирао, постепено сам успио схватити колики је улог у питању и разумјети како је хуманистички клише о „учењу како да се мисли“ заправо скраћеница за врло дубоку и важну истину. „Научити како мислити“ заправо значи научити како имати неку врсту контроле над тиме како мислимо и о чему мислимо. То значи бити довољно свјестан и довољно савјестан да изабереш на шта обраћаш пажњу и да изабереш како ствараш смисао из искуства. Јер ако не можете или не желите направити такав избор у свом одраслом животу, бићете тотално сјебани. Размислите о старом клишеу о разуму као „одличном слуги, али злом господару“.
Овај, као и многи клишеи, површно гледајући звучи глупо и банално, али заправо изражава велику и страшну истину. Уопште није случајност да одрасле особе које се убију из ватреног оружја скоро увијек пуцају себи у… главу. И истина је да је већина ових самоубица заправо била мртва још много прије него су повукли обарач.
И кажем вам шта би, без кењања, требало да буде стварна вриједност вашег хуманистичког образовања: да вас спријечи да идете кроз свој угодни, просперитетни, угледни одрасли живот мртви и несвјесни, као робови својих глава и оне урођене подешености да будете јединствено, потпуно, империјално сами, дан за даном. Ово може звучати као хипербола или апстрактна глупост. Хајде онда да будемо конкретни. Јасна је чињеница да ви, као управо дипломирати студенти, немате појма шта заправо значи живјети дан за даном. Постоје значајни дијелови живота одраслих особа у Америци о којима се у оваквим говорима никад не говори. Ту спадају досада, рутина и ситне фрустрације. Ваши родитељи и други старији овдје присутни добро знају о чему говорим.
Примјера ради, узмимо један просјечан дан одрасле особе, кад ујутро устајете, одлазите на свој изазовни канцеларијски посао за који је потребна факултетска диплома и тамо ударнички радите девет или десет сати и на крају дана сте уморни и нервозни и само желите доћи кући, лијепо вечерати, можда се опустити на неколико сати те рано лећи спавати јер сутра ваља опет устати рано и кренути све то изнова. Али онда се сјетите да код куће немате хране – нисте имали времена за куповину током седмице због свог изазовног посла – и зато након посла сједате у кола и возите се према супермаркету. Kрај је радног дана и саобраћај је јако густ, те вам до продавнице треба више времена него иначе, а кад напокон стигнете тамо, у супермаркету је страшна гужва, јер, наравно, то је онај дио дана кад и остали запослени људи долазе да купе кућне потрепштине и цијела се радња пресијава у оном грозоморном флуоресцентном свјетлу и одјекује Музак тоновима што убијају душу или пак корпоративном поп музиком и то је заправо посљедње мјесто на свијету на којем бисте жељели бити, али је једноставно немогуће да брзински уђете и изиђете. И морате да лутате кроз ту огромну, прејако освијетљену продавницу, обилазите претрпане полице да нађете оно што вам треба, и морате да маневришете оним ружним колицима међу свим осталим уморним, ужурбаним људима с колицима, а међу њима, наравно, има и глечерски спорих стараца и крупних особа и хиперактивне дјеце, а сви они блокирају полице, и морате шкргутати зубима и трудити се да будете љубазни кад их замолите да вас пусте да прођете и тако, напокон, имате у колицима све шта вам треба за вечеру, али сада није отворено довољно каса, иако је у току стандардна-гужва-на-крају-радног-дана, и ред пред касом је невјероватно дуг. То је глупо и од тог бјесните, али не можете свој бијес усмјерити на госпођу која ради на каси, која има превише посла на радном мјесту чија свакодневна досада и бесмисленост превазилази машту сваког од нас с неког престижног колеџа.
И добро, напокон сте на каси, платите своју храну, чекате да вам машина потврди чек или картицу и дочекате да вам се каже „угодан дан“ гласом који је апсолутни глас смрти. И онда морате ружне шуштаве пластичне кесе пуне својих намирница у колицима чији један точак све вријеме лудачки вуче улијево прогурати некако кроз квргаво паркиралиште пуно људи и смећа и покушати утоварити кесе у ауто тако да по могућности све не испадне и распе се по пртљажнику током вожње до куће и онда морате возити до куће, споро, кроз густ промет са интензивном фреквенцијом џипова, и тако даље, и тако даље.
Свако од вас је све то већ радио, разумије се, али то још није постало дио ваше дипломиране стварноживотне рутине, дан за дан, седмицу за седмицу, мјесец за мјесецом, годину за годином.
Али биће, а биће и још много досадних, иритантних, наоко бесмислених животних рутина.
Само што ствар није у томе. Ствар је у томе да би баш таква мала фрустрирајућа срања требало да буду ситуације у којима на сцену ступа могућност избора. Због тога што ми застоји у саобраћају и гужве међу полицама и дуги редови пред благајнама дају времена да размишљам, и ако не будем донио свјесну одлуку о чему да мислим и на шта да обраћам пажњу, бићу изнервиран и јадан сваки пут кад будем ишао куповати храну, јер сам природно по дифолту подешен да мислим како се овакве ситуације тичу само мене, моје глади и мог умора и моје жеље да само дођем кући, и чиниће ми се да је цијели свијет, да су сви други ту тек да би мени били на путу, и ко су доврага сви ти људи који су мени на путу. И кад погледаш како је одвратна већина њих, како су глупи, попут крава, како имају мртве очи и како нељудски изгледају у реду пред касом, и како нервира и како је непристојно то што вичу док разговарају мобилним телефоном усред реда и колико је то неправедно: Радио сам напорно цијели дан, цркавам од глади и уморан сам, а опет не могу доћи кући да једем и да се опустим због свих тих глупих проклетих људи.
Или, наравно, ако сам тренутно у социјално освијештеном, хуманистички образованом модусу своје дифолт-подешености, могу провести застој у саобраћају на крају дана пун љутње и гађења на све те големе глупе џипове који блокирају цијеле траке ауто-пута и камионете који сагоријевају расипно и себично по четрдесет галона горива, и могу размотрити чињеницу да се патриотске или вјерничке наљепнице увијек налазе на највећим и најгадније себичним возилима, којима управљају најружнији, најбезобзирнији и најагресивнији возачи, који обично причају на мобилни док се преко реда убацују испред других аута само да би се помакли за глупих шест метара напријед у саобраћајној гужви, и могу размишљати како ће нас презирати дјеца наше дјеце јер смо потрошили све гориво за будућност и вјероватно сјебали климу, и како смо размажени, глупи, себични и одвратни сви ми, и како је све то пушиона, и тако даље, и тако даље…
Гледајте, ако изаберем да овако размишљам, то је у реду, много нас тако чини – само што овај начин размишљања често бива превише лаган и аутоматски тако да уопште и не мора бити ствар избора. Мислити на тај начин је оно на шта сам по дифолту подешен. То је аутоматски несвјесни начин на који се носим са искуством досадних и фрустрирајућих аспеката одраслог живота кад функционишем у складу са аутоматским несвјесним увјерењем да сам ја центар свијета и да су моје тренутне потребе и осјећања оно што треба одредити приоритете цијелог свијета.
Постоје, међутим, очигледно друкчији начини размишљања у оваквим ситуацијама. У саобраћајној гужви, кад сва та возила стоје и блокирају ми пут: Није немогуће да су неки од људи у тим џиповима у прошлости доживјели страшне саобраћајне несреће те им је вожња сада трауматична и терапеут им је препоручио да набаве џип да би се осјећали довољно сигурно да возе; или да је за воланом хамера који ме је управо непрописно претекао заправо отац чије мало дијете, болесно или повријеђено, лежи на сједишту до њега, и он хита према болници те је, на неки начин, у већој и оправданијој журби него ја, да сам у ствари ја неко ко њему стоји на путу.
Или могу изабрати да се натјерам да размотрим могућност да су и сви остали у реду пред касом у супермаркету једнако уморни и фрустрирани као и ја те да неки од њих сигурно имају много напорније, много досадније и болније животе од мог. И тако даље.
Поново вас молим да не мислите како вам дајем моралну лекцију, или да вам говорим како би „требало“ мислити на тај начин или да неко очекује од вас да то аутоматски радите, зато што је то тешко, што тражи вољу и ментални напор, јер ако сте слични мени, биће дана кад то једноставно нећете моћи, или то свјесно нећете жељети.
Али у већини дана, ако сте довољно пажљиви и дате себи могућност избора, можете одлучити да друкчије гледате на ту дебелу пренашминкану госпођу мртвих очију која је у реду пред касом управо викала на своје дјетенце – можда обично није таква, можда три ноћи није ока склопила јер је бдјела уз узглавље свог мужа који умире од рака костију или можда је управо она лоше плаћена службеница у продавници моторних возила која је баш јуче помогла вашем мужу или жени да ријеши неки проблем с папирологијом малим чином бирократске љубазности. Наравно, ништа од овога није вјероватно, али исто тако није ни немогуће – све зависи само од тога о чему сте спремни мислити. Ако сте аутоматски сигурни да знате шта је стварност те ко је и шта је заиста важно – ако, дакле, радите у складу са природном дифолт подешеношћу – тада и ви, попут мене, нећете разматрати могућности које нису бесмислене и фрустрирајуће. Ако заиста научите како да размишљате, како да обраћате пажњу, онда ћете знати да имате и друге опције. Бићете у стању да искусите ситуацију која се састоји од врелине, гужве, спорости, цијели тај мали конзумеристички пакао, као нешто не само смислено, него и нешто свето, нешто што гори истим пламеном и истом снагом као звијезде – као љубав, саосјећање, исподповршинско јединство свих ствари.
Сва та мистична прича није нужно истинита, једина ствар која је Истинита са великим почетним „И“ је да можете да одлучите како да покушате да то видите.
То је, тврдим, слобода правог образовања, учења како бити добро прилагођен. Морате свјесно одлучити шта има смисао, а шта нема. Морате одлучите шта да обожавате.
Јер ево још једне истине. У рововима живота одрасле особе, дан за даном, заправо и не постоји нешто као атеизам. Не постоји необожавање. Сви обожавају. Једини избор је шта обожавати. А изврстан разлог да одаберете неког бога или неки спиритуални тип обожавања – био то И. Х. или Алах, Јахве или вјештичја богиња-мајка или Четири Племените Истине или неки несаломљиви збир етичких принципа – јесте да ће вас мање-више све друго што одаберете да обожавате живе појести. Ако обожавате новац и материјалне ствари – ако мислите да је ту прави смисао живота – никад вам неће бити доста. Никад неће осјећати да имате довољно. То је истина. Обожавајте властито тијело и љепоту и сексуалну привлачност, па ћете се увијек осјећати ружним, а кад се одмакла доб и старост укажу, умријећете милион пута прије него стварно умрете. На једном нивоу ви то већ знате – то су ствари шифроване у митовима, пословицама, клишеима, фразама, епиграмима, параболама; оне су костур сваке велике приче. Тајна је у томе да нам истина свакодневно буде видљива у свијести.
Обожавајте моћ – осјећаћете се слабо и уплашено, те никад нећете имати довољно моћи да одагнате страх. Обожавајте властити интелект, осјећање да сте паметни – и стално ћете имати дојам да сте глупан, преварант, увијек у опасности да вас разоткрију. И тако даље. Гледајте, штетна ствар у вези са овим облицима обожавања није то да су они зли или грешни сами по себи; штета је у томе што су несвјесни. Они су оно за шта смо по дифолту подешени.
Они су облици обожавања којима се једноставно постепено препустимо, дан за даном, бивајући све селективнији у ономе шта видимо и шта сматрамо вриједним, а да никад нисмо до краја свјесни шта радимо.
А такозвани „стварни свијет“ неће вас обесхрабрити да функционишете на начин на који сте по дифолту подешени, јер се такозвани „стварни свијет“ људи, новца и моћи сасвим регуларно напаја горивом страха, презира, фрустрације, похлепе и обожавања властите личности. Наша савремена култура је искористила све то у сврху добивања огромног богатства, комфора и личне слободе. Слободе свих нас да будемо богови сопствених малих краљевстава омеђених властитим лобањама, самих у центру свега створеног. Има доста разлога да се препоручи ова врста слободе. Али, наравно, има и друкчијих слобода, а о оној врсти која је најдрагоцјенија нећете баш много чути у овом свијету побједа, успјеха и фолирања. Заиста важна врста слободе састоји се од пажње, свјесности, дисциплине, труда, способности да се збиља бринемо за друге људе и жртвујемо се за њих, изнова и изнова, на милијарду неупадљивих, малих, несекси начина, сваки дан.
То је права слобода. Тако се учи како се мисли. Алтернатива је несвјесност, подешеност по дифолту, борба за опстанак – стално изједајуће осјећање да смо имали па изгубили нешто бескрајно.
Знам да ово вјероватно не звучи забавно, заиграно или величанствено инспиративно на начин на који главни дио говора на крају школске године треба звучати. Ово је ипак, колико ја могу видјети, истина, спарена успут с масом реторичког срања. Очито је, о свему овом можете мислити шта год хоћете. Само вас молим да ово не одбаците као неку проповијед др Лауре праћену пријетећим махањем кажипрста. Ништа од овога се не тиче ни морала, ни религије, ни догме ни великих популарних питања о животу послије смрти.
Истина са великим почетним „И“ тиче се живота прије смрти.
Тиче се тога до дођете до тридесете, или чак педесете године живота, а да се не пожелите упуцати у главу. То је права вриједност правог образовања, што нема никакве везе са оцјенама и титулама, а има много везе са једноставном свијешћу – свијешћу да постоји оно што је стварно и суштинско, што је скривено, а све вријеме нам је пред очима, и због чега морамо сами себи подсјећати изнова и изнова:
„Ово је вода.“
„Ово је вода.“
„Они Ескими можда су били нешто више него што се на први поглед чини.“
То је заправо незамисливо тешко – живјети свјесно, одрасло, дан за даном. А то значи да је још један клише истинит: Ваше образовање збиља јесте посао који траје цијелог живота, и оно почиње – сада.
Желим вам много више од среће.
(Српски превод текста „Ово је вода“ Дејвида Фостера Воласа изворно је објављен у књижевном часопису Поља, бр. 508, 2017)
