Пише: Срђан Видрић
Генерација младих људи, рођених у периоду од средине осамдесетих година прошлог века до почетка двехиљадитих година овог века, у јавности је позната под називом – миленијалци. Како пишу овдашњи новинари, позивајући се на бројне социолошке студије и истраживања, њих карактеришу лењост, емоционална отупелост, аполитичност, самодопадљивост (о чему најбоље сведочи феномен селфија), зависност од интернета, несталност у везама и браковима, често мењање послова, као и олако упуштање у сексуалне односе, и прекомерно конзумирање цигарета, алкохола и (лаких) дрога. Правдајући их тиме што су одрастали у периоду транзиције, бивајући сведоци грађанских ратова, пораста незапослености, беде и сиромаштва, истраживачи показују извесну дозу разумевања за њих и последице таквог начина живота. Депресија и суицид крајњи су продукти околности које су задесиле ову генерацију.
Филип Грбић, о чијем роману Прелест ће овде бити речи, по годинама припада миленијалцима (као уосталом и аутор овог текста) и својим другим романескним остварењем (за први роман Руминације о предстојећој катастрофи Грбић је добио награду која носи име Милоша Црњанског) указује на бриге, заблуде и проблеме своје генерације. Чињеница да су се у ужем избору за Нин-ову награду ове године нашла четири романа аутора млађих од тридесет и три године, довољно говори о томе да ова генерација није толико непродуктивна и јалова како се о њој испрва мисли, пише и говори, и да је коначно дошло време да се чује и њихов (литерарни) глас.
Најпре, треба нешто рећи о самом наслову романа. Наиме, реч прелест води порекло из богословске литературе и, како пише на корицама саме књиге, означава неку врсту духовне обмане, односно „скретање душе с правог пута ка путу лажи и гордости”. Тако овај појам виде и игуман Аврам/Рајдман („Беседа о прелести”) и св. Игњатије Брјанчанинов („О прелести”) чије речи Грбић користи као мото свог романа. У времену у ком живимо, а у ком је сваки (млад) човек на клик до информације, али не и знања, на корак до инстант задовољства, али не и истинске среће, на прагу страсти, али не и љубави, ова тема се испоставља као више него актуелна.
Роман је подељен на три дела – „Рецидиви прошлости”, „Излаз је нови улаз”, „Заблуде и ништа више” – од којих сваки реферише на поједине аспекте живота главног јунака. Протагониста и приповедач је тридесетшестогодишњи Максим Туманов, професор филозофије у једној београдској гимназији, чији се ионако неприличан живот окреће наглавачке оног тренутка када сазна да се његов најбољи пријатељ Виктор обесио. На погребу који је обављен том приликом, а који је окупио скоро све чланове некадашњег друштва, Максим схвата да готово сви највећег кривца за Викторову смрт виде у њему. Гоњен грижом савести, мучен поново пробуђеним немирима и заведен старим-новим друштвом, Максим отвара врата својим ранијим пороцима, пропуштајући кроз њих и неке заборављене духове прошлости. У сплету најразличитијих догађаја који произилазе из меланхоличног, несмиреног и самодеструктивног духа главног јунака, а које за потребе очувања саме приче овде није потребно побројавати и препричавати, али и из сазнања о последицама једне давне оргије, Максим Туманов остаје без брака, а умало и без посла, привремено хоспитализован у једној психијатријској установи.
Вођен следећом свешћу – „Сувише окорео да бих обновио чедност. Сувише превејан да бих постао скрушен. Сувише малодушан да бих доживео искрено покајање.” (стр. 136) – јунак Грбићевог романа увиђа да мир и спокојство пре свега не може да пронађе у односу са самим собом, а касније ни са светом око себе. Обдарен лепотом и надојен знањем, због чега има горд и циничан однос према људима, а вођен похотом и ниским страстима, због чега срља из једне пропасти у другу, Максим не успева да осмисли разлог сопственог постојања изван малих вербалних победа, каква је несумњиво одбрана од оптужби за фашизам у школи, и завођења и освајања жена којих се сети или које му се нађу на путу. У потпуности прелешћен, у значењу какво је овом придеву аутор оцртао контуре у складу са литературом коју је недвосмислено користио, Максим постаје извор рушилачке снаге које не могу бити поштеђени чак ни они којих се овај (анти)јунак успут дотакне. Међутим, ма колико одбијао помоћ са
стране, сматрајући да сам може да изађе на крај са својим демонима, тек када прихвати понуђену руку и препусти се туђој вољи и здравом разуму, млади Туманов успева да пронађе пут избављења.
Филип Грбић, који свог јунака ставља пред реалне изазове свакодневице, пише једноставним језиком, не експериментишући са стилом и поступцима, што доприности бољој проходности кроз текст. Овакав начин писања резултат је свесног избора аутора, што најбоље осликава део у књизи у којем Максим расправља са директором школе и још једном просветном радницом о питањима уметности. Он се, рецимо, искрено залаже за одсуство веће интертекстуалности зарад пуке допадљивости стручнијим конзументима уметничког дела. Грбићу је очигледно више стало до суштине, него до форме, па је самим тим и најбољи на оним местима где кроз свог јунака полемише о појединим идејама и феноменима који море век, у којем се овај обрео. Међутим, мора се признати да поступци појединих ликова нису најбоље мотивисани (нпр. долазак Максимовог друга Растка из Америке, који својим присуством и ангажовањем доноси разрешење у роману) што доприноси неубедљивости и неуједначености на свим пољима текста. То што неки споредни ликови изговарају реченице као што су: „Која смо ми усрана генерација!” (стр. 109) или: „Ако не коригујеш своја очекивања после тридесете, завршиш као Максим” (стр. 221), довољно говори у прилог томе да је ауторова основна интенција била усмерена ка томе да укаже на неке од преовлађујућих пошасти савременог доба којима је посебно изложен млад човек.
Роман Прелест није амбициозно замишљен нити је писан с циљем да
помера границе у књижевности којој припада, већ би се пре могло рећи да представља сведочанство о једном духу времена којем је тешко ухватити и почетак и крај. Иако читаоци на самом крају бивају свесни Максимове Пирове победе, аутор оставља трачак наде, уз имплицитну сугестију да је могуће пронаћи блаженство, срећу и смирење само у присуству истине, љубави и здраве понизности.
ПРЕЛЕСТ
Филип Грбић
Вулкан издаваштво, 2018
224 стр.
