Piše: Srđan Vidrić
Generacija mladih ljudi, rođenih u periodu od sredine osamdesetih godina prošlog veka do početka dvehiljaditih godina ovog veka, u javnosti je poznata pod nazivom – milenijalci. Kako pišu ovdašnji novinari, pozivajući se na brojne sociološke studije i istraživanja, njih karakterišu lenjost, emocionalna otupelost, apolitičnost, samodopadljivost (o čemu najbolje svedoči fenomen selfija), zavisnost od interneta, nestalnost u vezama i brakovima, često menjanje poslova, kao i olako upuštanje u seksualne odnose, i prekomerno konzumiranje cigareta, alkohola i (lakih) droga. Pravdajući ih time što su odrastali u periodu tranzicije, bivajući svedoci građanskih ratova, porasta nezaposlenosti, bede i siromaštva, istraživači pokazuju izvesnu dozu razumevanja za njih i posledice takvog načina života. Depresija i suicid krajnji su produkti okolnosti koje su zadesile ovu generaciju.
Filip Grbić, o čijem romanu Prelest će ovde biti reči, po godinama pripada milenijalcima (kao uostalom i autor ovog teksta) i svojim drugim romanesknim ostvarenjem (za prvi roman Ruminacije o predstojećoj katastrofi Grbić je dobio nagradu koja nosi ime Miloša Crnjanskog) ukazuje na brige, zablude i probleme svoje generacije. Činjenica da su se u užem izboru za Nin-ovu nagradu ove godine našla četiri romana autora mlađih od trideset i tri godine, dovoljno govori o tome da ova generacija nije toliko neproduktivna i jalova kako se o njoj isprva misli, piše i govori, i da je konačno došlo vreme da se čuje i njihov (literarni) glas.
Najpre, treba nešto reći o samom naslovu romana. Naime, reč prelest vodi poreklo iz bogoslovske literature i, kako piše na koricama same knjige, označava neku vrstu duhovne obmane, odnosno „skretanje duše s pravog puta ka putu laži i gordosti”. Tako ovaj pojam vide i iguman Avram/Rajdman („Beseda o prelesti”) i sv. Ignjatije Brjančaninov („O prelesti”) čije reči Grbić koristi kao moto svog romana. U vremenu u kom živimo, a u kom je svaki (mlad) čovek na klik do informacije, ali ne i znanja, na korak do instant zadovoljstva, ali ne i istinske sreće, na pragu strasti, ali ne i ljubavi, ova tema se ispostavlja kao više nego aktuelna.
Roman je podeljen na tri dela – „Recidivi prošlosti”, „Izlaz je novi ulaz”, „Zablude i ništa više” – od kojih svaki referiše na pojedine aspekte života glavnog junaka. Protagonista i pripovedač je tridesetšestogodišnji Maksim Tumanov, profesor filozofije u jednoj beogradskoj gimnaziji, čiji se ionako nepriličan život okreće naglavačke onog trenutka kada sazna da se njegov najbolji prijatelj Viktor obesio. Na pogrebu koji je obavljen tom prilikom, a koji je okupio skoro sve članove nekadašnjeg društva, Maksim shvata da gotovo svi najvećeg krivca za Viktorovu smrt vide u njemu. Gonjen grižom savesti, mučen ponovo probuđenim nemirima i zaveden starim-novim društvom, Maksim otvara vrata svojim ranijim porocima, propuštajući kroz njih i neke zaboravljene duhove prošlosti. U spletu najrazličitijih događaja koji proizilaze iz melanholičnog, nesmirenog i samodestruktivnog duha glavnog junaka, a koje za potrebe očuvanja same priče ovde nije potrebno pobrojavati i prepričavati, ali i iz saznanja o posledicama jedne davne orgije, Maksim Tumanov ostaje bez braka, a umalo i bez posla, privremeno hospitalizovan u jednoj psihijatrijskoj ustanovi.
Vođen sledećom svešću – „Suviše okoreo da bih obnovio čednost. Suviše prevejan da bih postao skrušen. Suviše malodušan da bih doživeo iskreno pokajanje.” (str. 136) – junak Grbićevog romana uviđa da mir i spokojstvo pre svega ne može da pronađe u odnosu sa samim sobom, a kasnije ni sa svetom oko sebe. Obdaren lepotom i nadojen znanjem, zbog čega ima gord i ciničan odnos prema ljudima, a vođen pohotom i niskim strastima, zbog čega srlja iz jedne propasti u drugu, Maksim ne uspeva da osmisli razlog sopstvenog postojanja izvan malih verbalnih pobeda, kakva je nesumnjivo odbrana od optužbi za fašizam u školi, i zavođenja i osvajanja žena kojih se seti ili koje mu se nađu na putu. U potpunosti prelešćen, u značenju kakvo je ovom pridevu autor ocrtao konture u skladu sa literaturom koju je nedvosmisleno koristio, Maksim postaje izvor rušilačke snage koje ne mogu biti pošteđeni čak ni oni kojih se ovaj (anti)junak usput dotakne. Međutim, ma koliko odbijao pomoć sa
strane, smatrajući da sam može da izađe na kraj sa svojim demonima, tek kada prihvati ponuđenu ruku i prepusti se tuđoj volji i zdravom razumu, mladi Tumanov uspeva da pronađe put izbavljenja.
Filip Grbić, koji svog junaka stavlja pred realne izazove svakodnevice, piše jednostavnim jezikom, ne eksperimentišući sa stilom i postupcima, što doprinosti boljoj prohodnosti kroz tekst. Ovakav način pisanja rezultat je svesnog izbora autora, što najbolje oslikava deo u knjizi u kojem Maksim raspravlja sa direktorom škole i još jednom prosvetnom radnicom o pitanjima umetnosti. On se, recimo, iskreno zalaže za odsustvo veće intertekstualnosti zarad puke dopadljivosti stručnijim konzumentima umetničkog dela. Grbiću je očigledno više stalo do suštine, nego do forme, pa je samim tim i najbolji na onim mestima gde kroz svog junaka polemiše o pojedinim idejama i fenomenima koji more vek, u kojem se ovaj obreo. Međutim, mora se priznati da postupci pojedinih likova nisu najbolje motivisani (npr. dolazak Maksimovog druga Rastka iz Amerike, koji svojim prisustvom i angažovanjem donosi razrešenje u romanu) što doprinosi neubedljivosti i neujednačenosti na svim poljima teksta. To što neki sporedni likovi izgovaraju rečenice kao što su: „Koja smo mi usrana generacija!” (str. 109) ili: „Ako ne koriguješ svoja očekivanja posle tridesete, završiš kao Maksim” (str. 221), dovoljno govori u prilog tome da je autorova osnovna intencija bila usmerena ka tome da ukaže na neke od preovlađujućih pošasti savremenog doba kojima je posebno izložen mlad čovek.
Roman Prelest nije ambiciozno zamišljen niti je pisan s ciljem da
pomera granice u književnosti kojoj pripada, već bi se pre moglo reći da predstavlja svedočanstvo o jednom duhu vremena kojem je teško uhvatiti i početak i kraj. Iako čitaoci na samom kraju bivaju svesni Maksimove Pirove pobede, autor ostavlja tračak nade, uz implicitnu sugestiju da je moguće pronaći blaženstvo, sreću i smirenje samo u prisustvu istine, ljubavi i zdrave poniznosti.
PRELEST
Filip Grbić
Vulkan izdavaštvo, 2018
224 str.
