ЧОВЕК ЗВАНИ УВЕ Фредрика Бакмана – Бакманови злочини: је ли Уве заиста старац, намћор, или није толико стар?

Categories КритикеPosted on

Пише: Далибор Томасовић

Једном је један мој пријатељ, када сам дошао до њега, читао Камијев Мит о Сизифу и с врата почео да се дере на мене: „Aпсурд! Aпсурд! Све му је апсурд, па пусти ме на миру мало!“. Није битно то што сам му рекао да то и јесте поента, већ ми је још тада прошло кроз главу како су људи склонији читању оног што се назива „сценаријско писање“, а које се више ослања на сликовите описе простора и људи, пропраћено ретким, не тако комплексним током мисли, и једном фабулом која не захтева од читалаца много. Баш таква је књига Човек по имену Уве Фредрика Бакмана. Наиме, може се рећи да је ова књига савршен пример таквог писања, и такве нарације, јер, између осталог, књигу је било лако преточити у филм, баш због природе њеног израза, због текста таквог какав јесте. Бакман је сада већ успешан светски писац с обзиром на популарност, количину превода и тиража. Многи су већ помислили да се ради о озбиљном писцу, међутим, далеко је Бакман од нечег што можемо да назовемо „озбиљним писцем”. Он је прво блогер, а затим све остало.

Књига Човек по имену Уве је симпатична књига којом можете да хладите мозак, будете одсутни и да вас то не оптерети, да вас ни на један начин не натера да размишљате, промишљате или тражите неке више поетичке циљеве. Дакле, супер за празно време, за „free time” или за предах од интернета, чак и серије коју бинџујете. Укратко, ово је књига о симпатичном старцу, намћору, који је у проблему са модерним добом. Он води епску битку са свим што је ново и само жели да се на миру убије, јер је његова жена већ мртва и он не зна како да се носи са тим. Тачније, зна, а то је да јој се придружи у смрти. Тај план му кваре младе комшије из иностранства. То је сажетак. Треба рећи да ће вас ова књига забавити и вероватно на крају и натерати да осетите пролазак времена, смрт. И то је, заправо, најквалитетнији део романа.

Када је у питању стил, као што је већ речено, то су кратке реченице које описују тренутак онаквим каквим Бакман жели да га видите, и не залази у раскошни ритам, мелодију, у онеобичавање итд. (Наравно, када то кажем, сасвим сам свестан да је ова књига писана на другом језику и да велику улогу игра превод, међутим, овде је јасно о каквом је приповедачу реч и мислим да Никола Перишић није имао тежак задатак при превођењу ове књиге са шведског).

У овој причи о симпатичном старцу једино ме је натерала на размишљање чињеница да је овај лик приказан као старац, а има педесет и девет година. А док читате роман, имаћете утисак да је у својим осамдесетима, сем у ситуацијама у којима извлачи „тетовирани врат“ из кола (младића који је редовни посетилац теретане и који, као и сваки модеран младић од тридесет година, украшава своје тело популарним tattoo-om) и држи га за врат као да је лампа. Мислим да је једино ту Бакман „омануо“ јер не верујем да је заправо желео да напише роман који ће да се такмичи за место у „правој књижевности“, већ се чини да је желео оно што је и остварио.

Оно што краси овај роман, притом мислим на циљану публику, јесу кратки „пасажи“ о његовој жени Соњи, и њиховом упознавању, а то су лепе реченице, или фине, или нежне реченице које су на граници да пређу у патетику или чак у банално, али ипак, оне могу да функционишу и као цитати, што је сјајно за друштвене мреже, блогове итд. На пример, на једном месту каже: „Био је човек који се разуме у оно што пише црно на бело. А она је представљала боје. Све боје у његовом животу.“ Знао је Бакман и да има неколико добрих промишљања, у пар наврата, када на пример помиње „тугу“ или „смрт“, али ни то није нешто што излази из оквира оног ко редовно чита или мисли. Све у свему, Човек по имену Уве је роман који треба да читате, ако тражите неко лако а забавно, симпатично штиво.

ЧОВЕК ПО ИМЕНУ УВЕ
Фредрик Бакман
Лагуна, 2017
360 стр.




Поделите пост