Piše: Dalibor Tomasović
Jednom je jedan moj prijatelj, kada sam došao do njega, čitao Kamijev Mit o Sizifu i s vrata počeo da se dere na mene: „Apsurd! Apsurd! Sve mu je apsurd, pa pusti me na miru malo!“. Nije bitno to što sam mu rekao da to i jeste poenta, već mi je još tada prošlo kroz glavu kako su ljudi skloniji čitanju onog što se naziva „scenarijsko pisanje“, a koje se više oslanja na slikovite opise prostora i ljudi, propraćeno retkim, ne tako kompleksnim tokom misli, i jednom fabulom koja ne zahteva od čitalaca mnogo. Baš takva je knjiga Čovek po imenu Uve Fredrika Bakmana. Naime, može se reći da je ova knjiga savršen primer takvog pisanja, i takve naracije, jer, između ostalog, knjigu je bilo lako pretočiti u film, baš zbog prirode njenog izraza, zbog teksta takvog kakav jeste. Bakman je sada već uspešan svetski pisac s obzirom na popularnost, količinu prevoda i tiraža. Mnogi su već pomislili da se radi o ozbiljnom piscu, međutim, daleko je Bakman od nečeg što možemo da nazovemo „ozbiljnim piscem”. On je prvo bloger, a zatim sve ostalo.
Knjiga Čovek po imenu Uve je simpatična knjiga kojom možete da hladite mozak, budete odsutni i da vas to ne optereti, da vas ni na jedan način ne natera da razmišljate, promišljate ili tražite neke više poetičke ciljeve. Dakle, super za prazno vreme, za „free time” ili za predah od interneta, čak i serije koju bindžujete. Ukratko, ovo je knjiga o simpatičnom starcu, namćoru, koji je u problemu sa modernim dobom. On vodi epsku bitku sa svim što je novo i samo želi da se na miru ubije, jer je njegova žena već mrtva i on ne zna kako da se nosi sa tim. Tačnije, zna, a to je da joj se pridruži u smrti. Taj plan mu kvare mlade komšije iz inostranstva. To je sažetak. Treba reći da će vas ova knjiga zabaviti i verovatno na kraju i naterati da osetite prolazak vremena, smrt. I to je, zapravo, najkvalitetniji deo romana.
Kada je u pitanju stil, kao što je već rečeno, to su kratke rečenice koje opisuju trenutak onakvim kakvim Bakman želi da ga vidite, i ne zalazi u raskošni ritam, melodiju, u oneobičavanje itd. (Naravno, kada to kažem, sasvim sam svestan da je ova knjiga pisana na drugom jeziku i da veliku ulogu igra prevod, međutim, ovde je jasno o kakvom je pripovedaču reč i mislim da Nikola Perišić nije imao težak zadatak pri prevođenju ove knjige sa švedskog).
U ovoj priči o simpatičnom starcu jedino me je naterala na razmišljanje činjenica da je ovaj lik prikazan kao starac, a ima pedeset i devet godina. A dok čitate roman, imaćete utisak da je u svojim osamdesetima, sem u situacijama u kojima izvlači „tetovirani vrat“ iz kola (mladića koji je redovni posetilac teretane i koji, kao i svaki moderan mladić od trideset godina, ukrašava svoje telo popularnim tattoo-om) i drži ga za vrat kao da je lampa. Mislim da je jedino tu Bakman „omanuo“ jer ne verujem da je zapravo želeo da napiše roman koji će da se takmiči za mesto u „pravoj književnosti“, već se čini da je želeo ono što je i ostvario.
Ono što krasi ovaj roman, pritom mislim na ciljanu publiku, jesu kratki „pasaži“ o njegovoj ženi Sonji, i njihovom upoznavanju, a to su lepe rečenice, ili fine, ili nežne rečenice koje su na granici da pređu u patetiku ili čak u banalno, ali ipak, one mogu da funkcionišu i kao citati, što je sjajno za društvene mreže, blogove itd. Na primer, na jednom mestu kaže: „Bio je čovek koji se razume u ono što piše crno na belo. A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu.“ Znao je Bakman i da ima nekoliko dobrih promišljanja, u par navrata, kada na primer pominje „tugu“ ili „smrt“, ali ni to nije nešto što izlazi iz okvira onog ko redovno čita ili misli. Sve u svemu, Čovek po imenu Uve je roman koji treba da čitate, ako tražite neko lako a zabavno, simpatično štivo.
ČOVEK PO IMENU UVE, Fredrik Bakman
Naslov originala: Fredrik Backman, En man som heter Ove
Prevod sa švedskog: Nikola Perišić
Laguna, 2017
360 str.
