Путописи књижевног уредника – Буенос Ајрес

Categories КолумнеPosted on

Пред вама је одломак из путописа „А Брисел се не дâ преходати лако“ аутора Ненада Шапоње, главног уредника издавачке куће Агора. Господин Шапоња је у свом делу описао посете највећим књижевним сајмовима на свету.

Поделите пост

Пише: Ненад Шапоња

Четвртак, 21. април 2016.

Jueves, четвртак, четврти дан у Буенос Ајресу. Чудно је да се у овом језику осећам као код куће. Чак и када га не разумем, што је најчешћи случај, лелујам у нечем блиском. Када се заплива тим латинским океаном, не стаје се. Видите да сте на правом месту. То је ваљда мислио и Гомбрович.

Гледам на овдашњем Сајму књига његове дневнике из Аргентине, уз десетину хиљада других наслова, за мене мање-више нових. Овај сајам је један од највећих у свету. Мало мањи од франкфуртског, али дубински даје неупоредиво бољу слику издаваштва на шпанском језику. Три дана је затвореног типа, само за писце, уреднике, издаваче и агенте, а затим отвара капије три недеље за око милион и по посетилаца. Био сам специјални гост овог Сајма. Претходних дана сам обавио углавном послове због којих сам и дошао, чак сам непланирано представио и монографију о Новом Саду у сали „Роберто Арлт“. Књиге су овде у просеку два до три пута скупље него код нас, али је публика далеко заинтересованија.

У океану књига, видим на малом штанду мексичког издавача Sexto Piso четири Горана Петровића и два Павића. Касније ме је обрадовало и истакнуто луксузно издање сабраних песама Васка Попе, тип поред Дерека Волкота, на штанду децентног шпанског издавача Vaso Roto. То је ваљда и будући издавач Пишталовог Tесле. Лепо је видети да поред мега светских издавача овде опстају високопрофилисани издавачи који се насупрот навали тржишта баве вредностима, попут Adriane Hidalgo, Eterne Cadencije, Anagrame. Не само да се препознају као другачији од мејнстрима, већ и успевају да помере тај мејнстрим у свом правцу.

У књижари „Aтенео“, на булевару Санта Фе, тј. на позорници позоришта које је претворено у огромну књижару, пијем чај у шест са Ани Мари Шуа, једном од најугледнијих аргентинских књижевница. Причамо о њеним либанским и пољским коренима, као и анегдоте из живота овдашњих писаца. Оно што није анегдота, јесу демонстрације испред овдашње националне библиотеке, чији је нови управник писац Алберто Мангел, нама ранији гост на новосадском Прозафесту, управо отпустио стотинак запослених, које је претходна власт запослила брже-боље не би ли удомила своје кадрове, након што је изгубила изборе. Звучи познато?

Петак, 22. април 2016.

Данас се селим из хотела „Танго“, на централној авенији Нуево де Хулио, са погледом на Обелиск као симболични центар овог града, у један јефтинији хотел у Реколети, скоро па резиденцијалној четврти. Дани професионалаца на Сајму књига су готови, и сада сам свој домаћин. Морам признати да прелазак из луксузног хотела у пристојан може да делује депримирајуће. Превише лако се човек навикне на луксуз, који иначе не мора да значи баш ништа. Уосталом, ко мари за хотел, у овом граду скоро уопште и не боравим у њему. (После се испоставило да ни тај други хотел није тако лош.)

Следи викенд и прилика да се више дружим са нашим писцем и преводиоцем Бранком Анђићем (заједно са супругом, Љиљаном Поповић Анђић, више него стаменом везом српске и аргентинске културе), који је током радне недеље преокупиран пословима. Он је пи-ар овдашњег представништва Европске уније и понекад се чешће виђа са Фредериком Могерини од наших политичара. Баш ме занима шта ће написати у мемоарима.

Људи овде седе у кафанама до касно у ноћ, а продавнице раде без краја. Ја одлазим још једном на Сајам, да видим како изгледа када на њега крене да пристиже права публика. Потпуни је кркљанац, редови, и тешко да се ишта више може на миру видети. Отприлике, као на Београдском сајму књига суботом.

Са Сајма пешке одлазим кроз предграђе Палермо које ме неодољиво подсећа на градове мога детињства. Тражим винарију „Пене и вин“. Налазим се са песникињом и романсијерком Мори Понсови, за коју се на крају испоставља, да иако одрасла у Венецуели, дели са мном сличан књижевни укус. Дакле, лектира од Канетија и Фостера Воласа до Френзена и Алис Манро. Њен нови роман, Тражим пријатеља, неодољиво подсећа на Угрешићкин роман У раљама живота, што јој препоручујем, макар као филм. После се шетамо Борхесовом улицом која води директно на Кортасаров трг. Тражимо њена препаркирана кола за која не знамо више где су.

Субота, 23. април 2016.

Јутарња шетња по оближњој Реколети. Реч је сада о гробљу, а на њему, улице, куће, палате, углавном, прави мали град који предочава једну од историја Аргентине. Љубитељи гробаља могу скоро да забораве на Пер Лашез, ово је најозбиљније гробље на овом континенту. Гробнице се чак повремено и скупо изнајмљују за сахране онима који имају пара и потребе за лажним угледом. Након што обаве сахрану и помен, покојника однесу на друго гробље.

На рубу парка, са идеалним погледом на гробље, налази се „Ла Брила“, једна овдашњих култних кафана, потпуно у знаку Фанђа, чија фигура краси улаз. Унутра, пак, за столом фигуре Борхеса и Бјој Касареса, који су управо на овом месту решавали проблеме дон Исидора Пародија.

Увече са Бранком одлазим у Белграно, који је некада био посебан град, нешто попут Земуна у односу на Београд. Назив је добио по Мануелу Белграну, војном комаданту и политичару који је почетком 19. века смислио аргентинску заставу. На вечеру нас зове Гиљермо Мартинез, тренутно најпревођенији аргентински писац. У Агори је почетком овог месеца изашла његова збирка прича Одвратна срећа, а био је и пре десетак дана у Новом Саду на Прозафесту. Спремио је гастрономски реванш. Ћоризо, аргентински најбољи бифтеци, и малбек. А да не заборавим, ту су и бризле, којима сам ја пре десетак дана, као специјалитетом, частио у новосадском „Сокачету“ њега и аргентинског амбасадора Рикарда Фернандеза. Са нама је и његова супруга Бренда, на први поглед, млада и лепа, а уствари само лепа, пошто је пре неки дан прославила 40. рођендан. Изгледа као 22-годишњакиња која се труди да има 26.

(одломак из књиге „А Брисел се не дâ преходати лако“ Ненада Шапоње; Агора, 2018)

Поделите пост