Пише: Николина Каштеровић
Београдски трио (2018, Лагуна), једно од литерарних остварења нашег прослављеног редитеља, а затим опробаног писца и глумца Горана Марковића, свакао окупира пажњу читалаца у последње време. Иако кроз каријеру није склон ,,романописанију“, јасно је да се сасвим добро снашао на суседном терену и овог пута. Генијални лоповлук Горана Марковића створио је ингениозан клише и спојио га са трагичнoм историјом.
Радња се плете око љубавног троугла младе интелектуалке, њеног мужа и странца чију улогу игра прослављени писац Лоренс Дарел. Време и место одвијања радње отварају могућност разраде додатних ликова, догађаја и друштвених појава тог времена. Разне трагичне судбине затвореника, приступи странаца југословенском духу, сцене готово натуралистички описане и уписане у темеље институција чије је постојање неминовно и још увек контраверзно и само дело употпуњују и чине изазовним за просечног читаоца. Имена која аутор користи и често су позната, а детаљи живота носиоца тих имена су вешто и врло слободно употребљавани што ово дело чини још привлачнијим, нарочито познаваоцима времена и ситуација које аутор користи као декор. Тешко се отргнути од нечега чиме смо упознати у толикој мери колико је Горан Марковић упознат са Голим отоком. Сликовитост и пажња коју аутор поклања ономе што сам назива само декором, односно епизодама о Голом отоку, Светом Гргуру и људима који завршавају тамо, милом или силом, понекад окупирају пажњу више но интригантна веза младе учитељице, враголастог шпијуна и мужа Голооточанина. Сцене о човеку који се бори са собом самим, а затим и са околностима, овом делу дају посебну друштвено-критичку црту што није ретко у читавом стваралачком опусу Горана Марковића.
Форма романа огледа се кроз низ докумената, преписака, дневничких записа и транскрипата. Документа дају илузију о истинитости свега онога што аутор уноси у своје дело, а свакако да у томе у великој мери и успева. Аутор форму користи као визу за убедљивост, све је истинитије од истине, Марковић својим јунацима гради лажни пасош, а после се и сам њиме користи. Наратор не постоји, ангажовање читалаца је на врхунски начин постигнуто и још један пут потпуно падамо под манипулацију форме. Сам почетак романа не одаје утисак да је реч о делу домаћег ствараоца, читалац није у старту на домаћем терену, имамо утисак да читамо превод неког страног дела. Југославија се уводи сликом друштва и та слика затим прожима сваки део остатка романа. Крај Београдског трија је врхунац ангажовања читаоца, отворен, мистериозан, временски приближен и везан за нашег аутора директно, напокон у овом делу чујемо глас аутора. Београдски трио је заокружен и успешно завршен иако је на крају стављен упитник, а не коначна тачка.
Литерарност Лоренса Дарела наизглед даје конкретном стилу једног редитеља баланс, а сам Дарел бива постављен за најконтраверзнијег јунака и миљеника читалаца. Београдски трио Горана Марковића снажно се везује за Александријски квартет Лоренса Дарела. Зашто баш Дарел? Једноставно је, нашао се у право време, на правом месту са идеалним пропратним елементима и допустио на тај нанчин да буде искоришћен и разобличен. Наиме, Горан Марковић користи поетски уобличене реченице из Александријског квартета и око њих већином гради мелодрамске сцене и карактере појединих ликова. Колико год сјајно изабране мисли славног Дон Жуана биле лирске и лепе, понекад су надградње сценом недовољно складне. Лирска реченица захтева лирског говорника и прикладну околност, што није увек случај. Једно је сигурно, а то је да странице овог романа нестају врло брзо и претварају се у биоскопско платно.
Иако тематика коју песник обрађује није нимало хуморна, он успева у поједине сцене да имплементира ехо њему познатог друга Раје, Бране, али и очајних домаћица и Прлета. Црнохуморни елементи и у овом роману доприносе посебном доживљају и донекле анулирају суморну посрнулост, иронија којом се аутор користи напросто изазива на даље читање.
Горан Марковић, наиме, већином својих творевина удара шамар друштву пуном стереотипа, тако и овим делом, својом мелодрамом, хумором и актуелношћу, савршено балансира између потражње и квалитета што говори чињеница да је његов Београдски трио доживео четврто издање у врло кратком временском периоду. Постављајући испод крвавог декора базу оваквог типа добијамо Опасне везе на југословенски начин, али једно је сигурно – код оваквих дела мера је тајни састојак успеха.
БЕОГРАДСКИ ТРИО
Горан Марковић
Лагуна, 2018.
200 стр.
