Piše: Nikolina Kašterović
Beogradski trio (2018, Laguna), jedno od literarnih ostvarenja našeg proslavljenog reditelja, a zatim oprobanog pisca i glumca Gorana Markovića, svakao okupira pažnju čitalaca u poslednje vreme. Iako kroz karijeru nije sklon ,,romanopisaniju“, jasno je da se sasvim dobro snašao na susednom terenu i ovog puta. Genijalni lopovluk Gorana Markovića stvorio je ingeniozan kliše i spojio ga sa tragičnom istorijom.
Radnja se plete oko ljubavnog trougla mlade intelektualke, njenog muža i stranca čiju ulogu igra proslavljeni pisac Lorens Darel. Vreme i mesto odvijanja radnje otvaraju mogućnost razrade dodatnih likova, događaja i društvenih pojava tog vremena. Razne tragične sudbine zatvorenika, pristupi stranaca jugoslovenskom duhu, scene gotovo naturalistički opisane i upisane u temelje institucija čije je postojanje neminovno i još uvek kontraverzno i samo delo upotpunjuju i čine izazovnim za prosečnog čitaoca. Imena koja autor koristi i često su poznata, a detalji života nosioca tih imena su vešto i vrlo slobodno upotrebljavani što ovo delo čini još privlačnijim, naročito poznavaocima vremena i situacija koje autor koristi kao dekor. Teško se otrgnuti od nečega čime smo upoznati u tolikoj meri koliko je Goran Marković upoznat sa Golim otokom. Slikovitost i pažnja koju autor poklanja onome što sam naziva samo dekorom, odnosno epizodama o Golom otoku, Svetom Grguru i ljudima koji završavaju tamo, milom ili silom, ponekad okupiraju pažnju više no intrigantna veza mlade učiteljice, vragolastog špijuna i muža Golootočanina. Scene o čoveku koji se bori sa sobom samim, a zatim i sa okolnostima, ovom delu daju posebnu društveno-kritičku crtu što nije retko u čitavom stvaralačkom opusu Gorana Markovića.
Forma romana ogleda se kroz niz dokumenata, prepisaka, dnevničkih zapisa i transkripata. Dokumenta daju iluziju o istinitosti svega onoga što autor unosi u svoje delo, a svakako da u tome u velikoj meri i uspeva. Autor formu koristi kao vizu za ubedljivost, sve je istinitije od istine, Marković svojim junacima gradi lažni pasoš, a posle se i sam njime koristi. Narator ne postoji, angažovanje čitalaca je na vrhunski način postignuto i još jedan put potpuno padamo pod manipulaciju forme. Sam početak romana ne odaje utisak da je reč o delu domaćeg stvaraoca, čitalac nije u startu na domaćem terenu, imamo utisak da čitamo prevod nekog stranog dela. Jugoslavija se uvodi slikom društva i ta slika zatim prožima svaki deo ostatka romana. Kraj Beogradskog trija je vrhunac angažovanja čitaoca, otvoren, misteriozan, vremenski približen i vezan za našeg autora direktno, napokon u ovom delu čujemo glas autora. Beogradski trio je zaokružen i uspešno završen iako je na kraju stavljen upitnik, a ne konačna tačka.
Literarnost Lorensa Darela naizgled daje konkretnom stilu jednog reditelja balans, a sam Darel biva postavljen za najkontraverznijeg junaka i miljenika čitalaca. Beogradski trio Gorana Markovića snažno se vezuje za Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela. Zašto baš Darel? Jednostavno je, našao se u pravo vreme, na pravom mestu sa idealnim propratnim elementima i dopustio na taj nančin da bude iskorišćen i razobličen. Naime, Goran Marković koristi poetski uobličene rečenice iz Aleksandrijskog kvarteta i oko njih većinom gradi melodramske scene i karaktere pojedinih likova. Koliko god sjajno izabrane misli slavnog Don Žuana bile lirske i lepe, ponekad su nadgradnje scenom nedovoljno skladne. Lirska rečenica zahteva lirskog govornika i prikladnu okolnost, što nije uvek slučaj. Jedno je sigurno, a to je da stranice ovog romana nestaju vrlo brzo i pretvaraju se u bioskopsko platno.
Iako tematika koju pesnik obrađuje nije nimalo humorna, on uspeva u pojedine scene da implementira eho njemu poznatog druga Raje, Brane, ali i očajnih domaćica i Prleta. Crnohumorni elementi i u ovom romanu doprinose posebnom doživljaju i donekle anuliraju sumornu posrnulost, ironija kojom se autor koristi naprosto izaziva na dalje čitanje.
Goran Marković, naime, većinom svojih tvorevina udara šamar društvu punom stereotipa, tako i ovim delom, svojom melodramom, humorom i aktuelnošću, savršeno balansira između potražnje i kvaliteta što govori činjenica da je njegov Beogradski trio doživeo četvrto izdanje u vrlo kratkom vremenskom periodu. Postavljajući ispod krvavog dekora bazu ovakvog tipa dobijamo Opasne veze na jugoslovenski način, ali jedno je sigurno – kod ovakvih dela mera je tajni sastojak uspeha.
BEOGRADSKI TRIO
Goran Marković
Laguna, 2018.
200 str.
