Kako sam dobio desetku kod Nabokova

Piše: Edvard Džej Epštajn
Prevod sa engleskog: Miloš Jocić

Zalutao sam na predmet Lit 331 na početku svoje druge godine studija političkih nauka na Kornelu, u septembru 1954. Uošte me nije zanimala evropska ili ma koja druga književnost, već sam prosto bio u potrazi za kursom čija su se predavanja održavala ponedeljkom, sredom i petkom kako ne bih morao ići na predavanja subotom. Uostalom, morao sam odabrati i jedan „književni“ predmet kako bih diplomirao. Ovaj kurs je zvanično nosio naziv „Evropska književnost 19. veka“, a nezvanično „Masna književnost“, budući da se bavio preljubama u Ani Karenjinoj i Gospođi Bovari.

Profesor je bio Vladimir Nabokov, emigrant iz carske Rusije. Visok oko metar i osamdeset, proćelav, stajao je u dnu amfiteatra od 250 mesta u zgradi „Goldvin Smit“ sa, kako sam mogao primetiti, aristokratskim držanjem. Nasuprot njemu je sedela njegova sedokosa supruga Vera, koju je nazivao jednostavno „svojim asistentom“. Već nam je na prvom predavanju stavio do znanja da mu nije stalo do zbližavanja sa studentima, kojima se obraćao ne po prezimenu već po broju njihovog sedišta. Moje je bilo 121. Rekao je i da je njegovo jedino pravilo da niko ne sme izaći sa predavanja, čak ni do toaleta, bez lekarskog opravdanja.

Potom je opisao na koji način želi da čitamo lektiru. Rekao je da ne moramo znati ništa o istorijskom kontekstu knjiga i da se ni pod kojim uslovima ne smemo poistovećivati sa likovima u njima, budući da su romani dela čiste mašte. Pisci, nastavio je, imaju samo jedan cilj: da opčine čitaoca. Sve što nam je bilo potrebno da bi ih cenili, osim džepnog rečnika i dobrog pamćenja, bile je naša kičma. Uveravao nas je da će autori koje je izabrao – Lav Tolstoj, Nikolaj Gogolj, Marsel Prust, Džejms Džojs, Džejn Ostin, Franc Kafka, Gistav Flober, i Robert Luis Stivenson – poslati trnce niz naše kičme.

Kurs je otpočeo. Nažalost, ometen potočićima, jezerima, bioskopima, druženjima po hodnicima i ostalim lokalnim čarolijama gradića Itake, nisam stigao da pročitam Anu Karenjinu pre nego što je nam je Nabokov zadao blic-test, koji se sastojao od samo jednog pitanja: „Opišite železničku stanicu na kojoj je Ana upoznala Vronskog“.

Isprva sam bio zatečen, budući da nisam imao pojma kako je Tolstoj opisao stanicu u romanu. Međutim, brzo sam se setio železničke stanice iz filmske adaptacije iz 1948. sa Vivijen Li. Budući da imam skoro fotografsko pamćenje, lako sam se u pamćenje prizvao ranjivu Vivijen u njenoj crnoj haljini kako luta stanicom, pa sam tako u odgovoru ispisao svaki filmski detalj kojeg sam se mogao setiti, od bradatog prodavca koji je nudio čaj iz udebljanih bakarnih samovara, do dva bele golubice koje su se praktično gnezdile iznad njega. Tek sam posle ispita saznao da se mnogi od detalja iz filma uopšte ne nalaze u romanu. Režiser Žulijan Duvivije izgleda je imao neke sopstvene ideje. Kada je Nabokov zamolio da mu se „sedište 121“ javi u kabinet posle predavanja, očekivao sam da će me oboriti, ili da ću čak biti izbačen sa Masne književnosti.

Ono na šta nisam računao bila je Nabokovljeva teorija da veliki pisci stvaraju slike u umovima svojih čitalaca koje prevazilaze ono što opisuje sam tekst. Pošto sam navodno bio jedini na ispitu koji je tu teoriju potvrdio, i pošto Nabokov srećom nije gledao Duvivijeov film, ne samo da sam dobio desetku nego mi je bio ponuđen i posao „pomoćnog asistenta“ koji bih obavljao jednom nedeljno, za platu od deset dolara. Začudo, posao se ticao upravo filmova. Bioskopi u centru Itake, koje je Nabokov inače nazivao „blizu blizu“, „blizu daleko“, „daleko blizu“ i „daleko daleko“, menjali su svoj repertoar svake srede. Moj zadatak, na koji mi je odlazio veći deo nedeljne plate, bio je da pogledam sva četiri nova filma u sredu i četvrtak, i da o njima obavestim profesora u petak ujutru. Pošto je imao vremena da odgleda samo jedan film nedeljno, Nabokovu bi moji saveti olakšavali izbor filma. Za mene savršen posao: plaćali su me da gledam filmove.

Sledećih nekoliko meseci stvari su lepo napredovale. Počeo sam redovnije da čitam i uživao sam u svojim jutarnjim razgovorima sa Nabokovim u njegovom kabinetu na drugom spratu „Goldvin Smita“. Iako su oni retko trajali duže od pet minuta, ostali polaznici Masne književnosti su mi strašno zavideli. Vera je obično sedela na suprotnom kraju profesorovog stola, zbog čega sam se osećao kao da sam prekinuo jedan od njihovih sastanaka.           

Moja propast je došla odmah nakon predavanja o Mrtvim dušama.

Dan ranije sam gledao Pikovu damu, britanski film iz 1949. snimljen prema Puškinovoj priči iz 1833. Delo je govorilo o oficiru koji ubija stariju rusku groficu u očajničkom pokušaju da nauči njen kartaški trik u igri faraona. Nabokovu je moje prepričavanje radnje bilo nezanimljivo budući da ju je veoma dobro poznavao, ali iznenadno je digao glavu kada sam u zaključku spomenuo da me je sve to podsetilo na Gogolja i Mrtve duše. Vera se takođe okrenula i pogledala pravo u mene. Pažljivo me posmatrajući, upitao me je: „Zašto to mislite?“.

Shvatio samda se moja opaska očigledno poklopila sa nekom idejom koju je i on sam u tom trenutku imao, ili razvijao, a koja se ticala ta dva ruska pisca. U tom trenutku je trebalo da napustim kabinet, pravdajući se kako mi je potrebno više vremena da razmislim o pitanju. Umesto toga, patetično sam odgovorio: „Pa, obojica su Rusi“.

Nabokov se snuždio, a Vera se okrenula prema njemu. Iako su moja zaduženja trajala još nekoliko nedelja, više nije bilo isto.