Како сам добио десетку код Набокова

Пише: Едвард Џеј Епштајн
Превод са енглеског: Милош Јоцић

Залутао сам на предмет Lit 331 на почетку своје друге године студија политичких наука на Корнелу, у септембру 1954. Уоште ме није занимала европска или ма која друга књижевност, већ сам просто био у потрази за курсом чија су се предавања одржавала понедељком, средом и петком како не бих морао ићи на предавања суботом. Уосталом, морао сам одабрати и један „књижевни“ предмет како бих дипломирао. Овај курс је званично носио назив „Европска књижевност 19. века“, а незванично „Масна књижевност“, будући да се бавио прељубама у Ани Карењиној и Госпођи Бовари.

Професор је био Владимир Набоков, емигрант из царске Русије. Висок око метар и осамдесет, проћелав, стајао је у дну амфитеатра од 250 места у згради „Голдвин Смит“ са, како сам могао приметити, аристократским држањем. Насупрот њему је седела његова седокоса супруга Вера, коју је називао једноставно „својим асистентом“. Већ нам је на првом предавању ставио до знања да му није стало до зближавања са студентима, којима се обраћао не по презимену већ по броју њиховог седишта. Моје је било 121. Рекао је и да је његово једино правило да нико не сме изаћи са предавања, чак ни до тоалета, без лекарског оправдања.

Потом је описао на који начин жели да читамо лектиру. Рекао је да не морамо знати ништа о историјском контексту књига и да се ни под којим условима не смемо поистовећивати са ликовима у њима, будући да су романи дела чисте маште. Писци, наставио је, имају само један циљ: да опчине читаоца. Све што нам је било потребно да би их ценили, осим џепног речника и доброг памћења, биле је наша кичма. Уверавао нас је да ће аутори које је изабрао – Лав Толстој, Николај Гогољ, Марсел Пруст, Џејмс Џојс, Џејн Остин, Франц Кафка, Гистав Флобер, и Роберт Луис Стивенсон – послати трнце низ наше кичме.

Курс је отпочео. Нажалост, ометен поточићима, језерима, биоскопима, дружењима по ходницима и осталим локалним чаролијама градића Итаке, нисам стигао да прочитам Ану Карењину пре него што је нам је Набоков задао блиц-тест, који се састојао од само једног питања: „Опишите железничку станицу на којој је Ана упознала Вронског“.

Испрва сам био затечен, будући да нисам имао појма како је Толстој описао станицу у роману. Међутим, брзо сам се сетио железничке станице из филмске адаптације из 1948. са Вивијен Ли. Будући да имам скоро фотографско памћење, лако сам се у памћење призвао рањиву Вивијен у њеној црној хаљини како лута станицом, па сам тако у одговору исписао сваки филмски детаљ којег сам се могао сетити, од брадатог продавца који је нудио чај из удебљаних бакарних самовара, до два беле голубице које су се практично гнездиле изнад њега. Тек сам после испита сазнао да се многи од детаља из филма уопште не налазе у роману. Режисер Жулијан Дувивије изгледа је имао неке сопствене идеје. Када је Набоков замолио да му се „седиште 121“ јави у кабинет после предавања, очекивао сам да ће ме оборити, или да ћу чак бити избачен са Масне књижевности.

Оно на шта нисам рачунао била је Набоковљева теорија да велики писци стварају слике у умовима својих читалаца које превазилазе оно што описује сам текст. Пошто сам наводно био једини на испиту који је ту теорију потврдио, и пошто Набоков срећом није гледао Дувивијеов филм, не само да сам добио десетку него ми је био понуђен и посао „помоћног асистента“ који бих обављао једном недељно, за плату од десет долара. Зачудо, посао се тицао управо филмова. Биоскопи у центру Итаке, које је Набоков иначе називао „близу близу“, „близу далеко“, „далеко близу“ и „далеко далеко“, мењали су свој репертоар сваке среде. Мој задатак, на који ми је одлазио већи део недељне плате, био је да погледам сва четири нова филма у среду и четвртак, и да о њима обавестим професора у петак ујутру. Пошто је имао времена да одгледа само један филм недељно, Набокову би моји савети олакшавали избор филма. За мене савршен посао: плаћали су ме да гледам филмове.

Следећих неколико месеци ствари су лепо напредовале. Почео сам редовније да читам и уживао сам у својим јутарњим разговорима са Набоковим у његовом кабинету на другом спрату „Голдвин Смита“. Иако су они ретко трајали дуже од пет минута, остали полазници Масне књижевности су ми страшно завидели. Вера је обично седела на супротном крају професоровог стола, због чега сам се осећао као да сам прекинуо један од њихових састанака.           

Моја пропаст је дошла одмах након предавања о Мртвим душама.

Дан раније сам гледао Пикову даму, британски филм из 1949. снимљен према Пушкиновој причи из 1833. Дело је говорило о официру који убија старију руску грофицу у очајничком покушају да научи њен карташки трик у игри фараона. Набокову је моје препричавање радње било незанимљиво будући да ју је веома добро познавао, али изненадно је дигао главу када сам у закључку споменуо да ме је све то подсетило на Гогоља и Мртве душе. Вера се такође окренула и погледала право у мене. Пажљиво ме посматрајући, упитао ме је: „Зашто то мислите?“.

Схватио самда се моја опаска очигледно поклопила са неком идејом коју је и он сам у том тренутку имао, или развијао, а која се тицала та два руска писца. У том тренутку је требало да напустим кабинет, правдајући се како ми је потребно више времена да размислим о питању. Уместо тога, патетично сам одговорио: „Па, обојица су Руси“.

Набоков се снуждио, а Вера се окренула према њему. Иако су моја задужења трајала још неколико недеља, више није било исто.