Kreativno pisanje i mentalno zdravlje

Categories KolumnePosted on

Piše: Miloš Jocić

Jedan od najčešćih stereotipa o umetnosti je taj da su umetnici i umetnice skoro uvek ludi, ili na ivici ludila. Već nekoliko vekova postoji uverenje – zapravo mitska aura – umetničkog stvaralaštva kao nečega čemu se posvećuju isključivo oni koji pate od depresije, anksioznosti, opsesivnih simtpoma, nervoze, poremećaja ličnosti; ukratko, ludila. Zanimljivo bi bilo istražiti kada se ovakva predstava prvi put javila; prema izvorima koji su mi pri ruci, Đorđo Vazari, šesnaestovekovni arhitekta i istoričar umetnosti, pre pola milenijuma pisao je da su mladi italijanski umetnici tog doba ispoljavali „određene elemente neobuzdanosti i ludila“. Koliko je to bilo do pesnika, a koliko do toga da se bude in sa tadašnjim baroknim tokovima, koji su nalagali poetiku mračnog, iracionalnog i neočekivanog, možemo nagađati. Nije samo TikTok izmislio peer pressure, i nisu Redit i Tumblr očigledno izmislili modu glorifikovanja „depre“!

Nije mi cilj da se bavim raskantavanjem mita o ludim pesnicima, već da skrenem pažnju na drugu stvar: kako pisanje, zapravo, može biti odlično za mentalno zdravlje. Ne bih da se osvrćem na anegdotalne dokaze iz sopstvenog iskustva polaznika, a potom i asistenta i ko-organizatora kurseva kreativnog pisanja na FFUNS i novosadskim srednjim školama, pa bih stoga skrenuo pažnju na ono što su potvrdila istraživanja mnogo sposobnijih naučnika od mene.

Na početku bih izdvojio studiju Alberta Rotenberga (Albert Rothenberg), američkog psihijatra, upravnika Jejlskog psihijatrijskog instituta, kao i harvardskog Instituta za proučavanje kreativnosti, objavljenu pod imenom Kreativnost i ludilo (2010, Clio, pr. Branka Robertson i Zorica Jovičić). Jedan od rezultata ovog višegodišnjeg istraživanja koje se bavilo psihološkim osobinama kreativnosti, i koje je obuhvatilo desetine američkih pisaca, scenarista, umetnika, naučnika, Nobelovih i Pulicerovih laureata, citiramo na početku svakog kursa kreativnog pisanja proze. Kako je Rotenbergovo istraživanje pokazalo, procenat „ludaka“ ili osoba sa emotivno-mentalnim poremećajima među kreativnim ljudima nije ništa veći nego što je u ostatku populacije. Kreativni ljudi tako nisu ništa impulsivniji, introvertniji, depresivniji itd. od ostalih ljudi. (Istraživanje čak pokazuje da kreativni ljudi nisu u proseku ni naročito inteligentniji od ostatka društva, što mi lično daje utehu). Samo je jedna karakteristika ličnosti apsolutno izražena kod svih kreativnih ljudi: MOTIVACIJA. Za pisanje dakle ne morate biti alkoholičar, poremećenik, ili sa jednim uvom manje. Dovoljno je samo da imate unutrašnji nagon koji će vas inspirisati da, relativno redovno, uzmete olovku ili tasturu u ruke.

Jedan drugi savremeni psiholog, Mihalj Čiksentmihalji (Mihaly Csikszentmihalyi), kratko se bavio pozitivnim mentalnim učinkom pisanja. Najpoznatija knjiga Čiksentmihaljija, bivšeg šefa Odseka za psihologiju Univerziteta u Čikagu, je Tok (Flow; 2017, Fedon; pr. Vera Varadi). Uslovno govoreći u pitanju je knjiga samopomoći, ali jedna od knjiga samopomoći koja je zaista pisana od strane vrhunskog psihologa, i koja svakodnevnim našim problemima i emotivnim izazovima prilazi sa stručnošću i konstruktivnim zahtevima prema čitaocu, za razliku od prodavaca magle koji u svojim selfhelp delima nude laka rešenja koja su na ivici mistike i šamanstva i koja ne zahtevaju ličnu introspekciju, trud i kritički pogled na duševnu mašineriju ispod naše haube.

Autor Toka preporučuje vežbanje kreativne upotrebe jezika: za početak, čitanje poezije, tj. njenog kondenzovanog i transformativnog jezika, pred spavanje, makar i jednog stiha; potom pisanje sopstvenih pesama ili priča. Čiksentmihalji zapaža da je kreativno pisanje u današnjem privatnom životu skoro potpuno zanemareno. Gomile SMS-ova koje dnevno pišemo nisu „kreativno“ pisanje, već pisanje radi pukog prenošenja informacije. Kreativno pisanje je npr. pisanje pisama, u kojima nismo mogli da se oslanjamo na 🙂 i 🙁 kao kalupe svojih raspoloženja, stavova i osećanja, već smo morali da ih artikulišemo sopstvenim rečima. To je i razlog zašto se pisma i razglednice čuvaju, i zašto i danas često objavljujemo antologije najvećih ljubavnih pisama, a zašto sutra niko neće objaviti antologiju naših viber poruka, osim možda kao nehotičnih i efemernih viceva.

Čiksentmihalji tako preporučuje pisanje svake večeri, naročito poezije vezanog stiha: pisanje pruža umu disciplinovano sredstvo izražavanja, razumevanje ličnog isksutva, i takva komunikacija sa samim sobom (koliko puta dnevno uopšte komuniciramo sa samim sobom? ili godišnje?) unosi red u sopstvena osećanja. Iz ličnog iskustva, pisanje jednog ili dva haikua je dovoljno za mali restart i otčepljenje mentalnih pora; pisanje soneta ili heksametara je takođe sjajno razgibavanje slično popunjavanju sudokua ili ukrštenice.

Na kraju, antropolog i ekonomski mislilac Dejvid Grejber (David Graeber), predavač na Londonskoj školi ekonomije, takođe priča o duševnim benifitima pisanja. U knjizi Nebulozni poslovi (Bullshit Jobs: A Theory; 2020, Geopoetika; pr. Lusi Stivens), Grejber govori o jednoj novoj vrsti zaposlenja u kasnom dvadesetom veku: o poslovima koji su dobro plaćeni, sa odličnim uslovima rada, ali koji su u toj meri mozgoispirajući, suvišni, besmisleni i neproduktivni da kod ljudi izazivaju čak više stresa i anksioznosti nego u slučaju napornih, loše plaćenih poslova.

Zbog komplikovanih društvenih, civilizacijskih i teoloških razloga, ljudi vrednuju sebe i druge kroz rad; ako se bavimo nečim što nema poentu ili svrhu, i sebe smatramo bespotrebnima, a svoje živote lišenim cilja. Setimo se Zapisa iz mrtvog doma Dostojevskog (ili svedočenja sa Golog otoka): zatvorenicima nije toliko teško padao sam fizički rad, već to što je takav rad bio besmislen, jer se sastojao od beskonačnog prenošenja kamenja sa jedne strane polja na drugu, ili od iskopavanja i zakopavanja rupa. Lakše bi zatvorenici u gulagu podnosili zulum, kako iz ličnog iskustva govori Dostojevski, kada bi makar znali da grade put ili ambar, umesto da fizikališu samo kako bi bili i psihološki mučeni ispraznošću posla.

U nekoliko stotina svedočenja o takvim usranim poslovima, Grejber je primetio da je veliki broj na taj način zarobljenih ljudi utehu našlo u kreativnom pisanju. Kao jedini lek za posao koji im je umrtvljavao um i ubijao raspoloženje, samopouzdanje i ambicije, ljudi su se okretali pisanju pesama, drama ili priča. Prema njihovom svedočenju, to nije bio samo ventil za smanjenje frustracija, nego značajan lični poduhvat gde su naučili da ponovo upoznaju sebe (zvuči patetično, ali njima nije bilo) i da prestanu da svoju ličnost definišu isključivo svojom apsurdnom i besciljnom administrativnom titulom u okviru bezličnog preduzeća koje ih je zapošljavalo.

Za kraj bih ostavio svoj komentar. Mnogi će opravdano reći da ova svedočenja zvuče lepo, ali idealizovano, i da je kreativno pisanje ponekad podjednako stresno kao i sve ostalo. Novinari su pritisnuti rokovima za tekstove, kao i naučni istraživači; mladi pisci su pod stresom da napišu što bolji rukopis koji će im doneti ugovor o objavljivanju; oni pisci koji žive od pisanja su pod pritiskom redovnog objavljivanja; studenti su pod opterećenjem pisanja što boljih seminarskih radova. Čak i kad pišemo za sebe, nerviramo se jer nam rečenice zvuče loše ili jer ne možemo da nađemo pravu rimu.

Sve to je na mestu; i sam trenutno osećam stres jer sam jutro proveo pišući ovaj tekst a ne doterujući disertaciju. Pošto imam još malo vremena dok mi mentor ne zakuca na vrata i zaveže me za radijator ethernet kablom, želim da istaknem da sam ovde govorio, kao i sami autori koje sam naveo (tačnije, poslednja dvojica) pre svega o amaterskom, terapeutskom, hobi pisanju, a ne profesionalnom pisanom stvaralaštvu.

Amaterstvo i hobiji polako postaju izgubljena veština; odnosno, izgubljena veština postaje bavljenje nečim jer vas to lično ispunjava, a ne zato što u tome morate postati majstor ili zato što će vam možda doneti slavu ili finansijski uspeh. Čak i u ličnim zanimacijama postajemo takmičarski nastrojeni i orijentisani ka uspehu (iz čega god se on sastojao), a ne prema samom činu koji nas čini srećnim. Možete uživati u pecanju a da ne ulovite nijednu ribu; možete uživati u Lolu, Doti ili CS-u a da čamite u donjem Silveru; možete se baviti amaterskom auto-restauracijom a da za cilj nemate angažovanje u Mercedesovom F1 timu; možete uživati u sviranju gitare a da nikada ne zasvirate u bendu.

Isto tako, nema ničeg lošeg u pisanju samo za sebe, u intimnom folderu ili u svojoj svesci, neopterećeni konkursima, festivalima, lajkovima – što usled strašne lakoće objavljivanja na drušvenim mrežama, blogovima i sajtovima postaje sve ređe. Pisanje je uvek i pre svega intimni čin. Hemingvej nije rekao da se piše tako što „sednemo i pišemo ono što će se možda najviše svideti žiriju na regionalnom festivalu poezije“, već tako što „sednemo i krvarimo“. Pisanje za sebe je čak i veoma korisno za spisateljski razvoj, jer će vas istrenirati da budete autentičniji, iskreniji i originalniji, jer se pri pisanju nećete osvrtati na podsvesno ugađanje internet-publici. Kao što reče jedan pisac koji je takođe pisao pre svega za sebe: „Moje stvari ne mogu postati popularne. One nisu napisane za masu nego za pojedince koji žele i traže nešto slično, i koji su slično usmereni“ (Johan Vofgang von Gete, iz Johan Peter Ekerman: Razgovori sa Geteom).

Podelite post