Објављена студија Моње Јовић о утопији и дистопији у српској прози

Categories ВестиPosted on

У издању Књижарнице Зорана Стојановића из Сремских Карловаца објављена је студија Утопија и дистопија у српској прози друге половине двадесетог века заснована на докторској дисертацији др Моње Јовић.

Реч је о опсежном истраживачком раду са фокусом на делима различитих и разнородних поетика, која рефлектују специфичан историјски тренутак у домаћој књижевности друге половине прошлог века.

Обрађена дела су: Плати па носи (1948) Ђорђа Јовановића, Проналазак Атханатика (1957) Владана Деснице, Снег и лед (1961) Ериха Коша, На крају остаје реч (1980) Ивана Ивањија, Беснило (1983), 1999 (1984) и Атлантида (1985) Борислава Пекића, Јесен сваког дрвета (1997), Европа број два (1998) и Дрводеља из Набисала (1999) Војислава Деспотова.

Нека од тих дела по први пут су тумачена у утопијско/дистопијском кључу кроз праћење порекла доминантних тема, мотива и књижевних поступака.

Истраживање се заснива на најзначајнијим теоријским увидима везаним за утопију и дистопију, која савремена наука о књижевности изучава у контексту научне фантастике. Тако је тумачење наведених дела српских прозаиста темељно усмерено теоријским поставкама и терминима Дарка Сувина, Фредерика Џејмсона, Лимана Тауера Сарџента, Марка Анженоа, Тома Мојлана и других значајних светских теоретичара књижевности.

„Надам се да ће књига бити корисна и читана од оног малог и одабраног броја људи којима је тумачење текста посао, али и од оних који једноставно воле и читају научну фантастику па би желели да знају каква то књижевна теорија иза ње стоји и какве је домете српска књижевност дала на пољу социјалне научне фантастике – дистопије и утопије“, изјавила је Моња Јовић поводом објављивања студије. „Волела бих да ово истраживање отвори другима путеве којима ће трагати дубље и даље.“

Студију отвара тумачење романа Плати па носи (1948) Ђорђа Јовановића, једно од најнеобичнијих књижевних дела насталих током окупације Београда. Реч је о сатиричној, идеолошкој критици потрошачког друштва, која израста у узнемирујућу дистопијску слику света у коме је све на продају и све сведено на спектакл, а медији су средство привилеговане елите. Јовановић у овом делу, како примећује Моња Јовић, користи необичне и узбудљиве метанаративне стратегије које упућују на знатно касније књижевне токове. Посебан куриозитет представља податак да је роман објављен три године пре тематски сродног, култног остварења Свемирски трговци Фредерика Пола и Сирила Корнблута.

Антиутопија Проналазак Атханатика (1957) Владана Деснице користи биоетичку проблематику у контексту питања неједнакости људи али не у класној већ у егзистенцијалној равни – праву на живот.

Снег и лед (1961) Ериха Коша приказује апокалиптични хоризонт новог леденог доба, у контексту хладноратовске атмосфере. Друштвена неједнакост је централна тема овог романа, а критика се упућује на рачун социјализма.

Радња романа На крају остаје реч (1980) Ивана Ивањија смештена је у свету далеке будућности оптерећеном неједнакошћу између људи и њихових вештачки створених парњака, који се одгајају као резерве органа. Ивањијево утопистичко друштво будућности ћути о фундаменталном греху сопственог света.

Битан део студије посвећен је и најважнијем утопијско-дистопијском пројекту у систему српске књижевности – антрополошком трокњижју Беснило (1983), 1999 (1984) и Атлантида (1985), којим Борислав Пекић успешно уводи српску књижевност у врх светског научнофантастичног и дистопијског канона.

Студију заокружује сагледавање три последња књижевна остварења Војислава Деспотова – Јесен сваког дрвета (1997), Европа број два (1998) и Дрводеља из Набисала (1999) – којима аутор, у постмодернистичком кључу, тематизује проблеме аутентичности човека и његовог окружења на крају двадесетог века, фокусирајући се на проблеме симулације и симулакрума, доследно градећи мотив замењеног света.

Моња Јовић рођена је 1977. године у Загребу. Уредница је у издаваштву уџбеника, драмска је списатељица и сценаристкиња. У Београду је, након завршеног Одсека за класичне језике Филолошке гимназије, уписала групу за српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету. Докторирала је на истом факултету са темом Утопија и дистопија у српској прози друге половине века.

Извор: Art Anima

Поделите пост