„Piranezi“ je tek drugi roman krajnje nekonvencionalne britanske autorke Suzane Klark (1959). Pre ove knjige objavila je jednu zbirku priča i roman „Džonatan Strejndž i gospodin Norel“ koji je Bi-Bi-Si adaptirao u mini seriju. U „Strejndžu i Norelu“ Klarkova je napravila savršeni pastiš pišući fantastiku u realističkom stilu Džejn Ostin i Dikensa, a „Piranezi“ jednako inventivno prati istu liniju veštih žanrovskih poigravanja, dok je u isto vreme krajnje pitak, i neočekivano zarazan i zabavan za čitanje.
„Piranezi“ spada u ono što književni urednici vole da zovu književnošću „visokog koncepta“ (high concept literature); ovo se odnosi na narativ čije težište je zanovano na neobičnom i čvrsto postavljenom konceptu – nešto slično kao što „Ne daj mi nikada da odem“ Kazua Išigura leži na neobičnoj i brutalnoj premisi koja stavlja u iščašen kontekst sva dešavanja u romanu, ili kako cela Orvelova „Životinjska farma“ tesno počiva na ideji društveno-političke borbe među domaćim životinjama. Kao i kod Išigura, izuzetno zanimljiva „caka“ na kojoj „Piranezi“ počiva ne otkriva se čitaocu od početka, i on mora, zajedno sa naratorom, da pokuša da mapira i razume granice potpuno iracionalnog i u isto vreme magično privlačnog sveta koji se otkriva od prve stranice. Zajedno sa naratorom koji sebe vidi kao istraživača i naučnika, pred čitaocem se polako osvetljavaju somnabulni prostori beskonačnih hodnika i dvorana kojima protagonista luta, i izvan kojih (čini se) ne postoji ništa, omogućujući mu da pre raspleta i sam postavlja hipoteze o zaumnom svetu Klarkove.
Ali ovaj upečatljiv roman nije ostvaren samo na nivou postavke intrigantne misterije (i njenog sasvim zadovoljavajućeg raspleta) – „Piranezi“ je gotovo neka vrsta „akcionog“ Borhesa, oslanjajući se na sva nasleđa postmoderne i njenih snova o bibliotekama i svetovima koji se otkrivaju u prekombinovanim tekstovima kroz koje je moguće beskonačno lutati.
