По једној књизи („Јахачица“) знамо и феминисткињу и активисткињу Уршуљу Ковалик, чије Позоришта без дома је основано као помоћ бескућницима и другим маргиналиозваним групама. Ауторка писање схвата као максимално слободан простор и психохигијену, тако да у њеним текстовима проналазимо велику дозу здраве дрскости и инвентивности. Написала је низ књига са тим одликама „Неверне жене не носе јаја“, „Травестy шоу“, „Жена из секача“ и „Чиста животиња“.
Генерацијски блиске двема поменутим, али непревођена, је Катарина Куцбелова, познатија као песникиња („Зна шта ће“, „Мали велики град“, „Дуали“, „Спорт“). Њен прозни деби „Капица“ (Čepiec) доноси драгоцене етнографске елементе. Пишући о вези између прошлости и садашњости, инидивуалним и етнокултурним, односу већинског становништва према ромској мањини, центра и периферије, и доноси слику савремене Словачке. Примећен је и њен други роман Далтонизам на плаву боју („Modrosleposť) о личним унутрашњим зачараним круговима.
Ивану Добраковову знамо по две збирке прича Токсо и Мајке и камионџије за која је понела Европску награду за књижевност а која представља својеврсно сведочансто о специфичном животном искуству савременог младог човека ком није лако да пронађе своје место у свету пролазећи кроз читав низ дисфункционалих односа, трагајући за балансом између законитости телесности и друштвене неуклопљености, пролазећи кроз низ сложених емоција. Сем обе две Добраковова је објавила и књиге Прва смрт у породици, Bellevue, Под сунцем Торина, А шта се вама десило?
Велику пажњу пробудио је превођен и награђиван роман Алене Сабухове „Шапачице“ о пријатељству две девојчице чија је прича смештена у рустикално Подласје, које обилује надреалним и митским појавама, женама које поседују моћ исцељивања. Сензибилно, али брутално приповедање, услојено зрелим искуственим увидима, одиграва се на граничним позицијама и дочарава сусретање света живих и мртвих, католичанства и православља, хришћанства и паганских веровања, модерних културних импулса и локалног фолклора, зрелог детињства и детињасте зрелости. Сем „Шаптачица“ Сабухова је написала запажену збирку прича „Задње собе“.
Европском наградом награђивана збирка прича „Једнорози“ омогућава нам да упознамо Барбору Хринову, која у својим причама тематизује ексцентричну маргиназилованост и изолацију као типично обележје и проблем савременог младог човека. Уочене проблеме вешто вербализује интересантним језичким решењима а увек у складу са необичношћу ситуације у којој се јунаци налазе. Свет приказан у њеним причама доживљавамо као епифанију, лично проближавање осећајности и пажљивости.
Преведен је и прозни деби младе ауторке Никол Хохолцерове Ова соба се не може појести, која попут словачке Лолите пише о физичкој и емотивној вези између малолетне девојчице и њеног професора и отвара низ важних питања. Књига је постигла велики успех код читалаца и критике, инсценирана је у позоришту а по њој је снимљен и филм.
Још један запажен и одмах преведен деби је Хотел Балкан Мирославе Куљкове написан као панорама/путопис кроз балканске градове и земље (Београд, Сарајево Загреб, Охрид, Приштина, Албанија и Црна Гора). Јунаци и приче говоре о специфичним приликама на овим просторима са траговима ратова, незавршене транзиције, деструктивног наслеђа, о женама и младима у овом, за њих негостољубивом, друштву, те о науспелим покушајима ослобађања из овог контекста.
У овом низу свакако треба поменути Јану Миценкову („Сладак живот“, „Крв је само вода“), Ванду Росенбергову („Споредни учинак гајења ситних глодара“, „Век“, „Моје море“), Соњу Урикову („Живе ограде“, „Разлог за срећу“), Доминику Моравчикову („Дом за јелена“), Марију Баторову, Рут Лихтнерову, Веронику Шикулову, Јану Боднарову, Маријану Ченгел-Солчанску, Михаелу Росову, Зузану Мојжишову, Јану Бењову и многе друге савремене словачке књижевнице које ћемо тек упознати кроз нове преводе.
Насловна фотографија: Pixabay.com
