Po jednoj knjizi („Jahačica“) znamo i feministkinju i aktivistkinju Uršulju Kovalik, čije Pozorišta bez doma je osnovano kao pomoć beskućnicima i drugim marginaliozvanim grupama. Autorka pisanje shvata kao maksimalno slobodan prostor i psihohigijenu, tako da u njenim tekstovima pronalazimo veliku dozu zdrave drskosti i inventivnosti. Napisala je niz knjiga sa tim odlikama „Neverne žene ne nose jaja“, „Travesty šou“, „Žena iz sekača“ i „Čista životinja“.
Generacijski bliske dvema pomenutim, ali neprevođena, je Katarina Kucbelova, poznatija kao pesnikinja („Zna šta će“, „Mali veliki grad“, „Duali“, „Sport“). Njen prozni debi „Kapica“ (Čepiec) donosi dragocene etnografske elemente. Pišući o vezi između prošlosti i sadašnjosti, inidivualnim i etnokulturnim, odnosu većinskog stanovništva prema romskoj manjini, centra i periferije, i donosi sliku savremene Slovačke. Primećen je i njen drugi roman Daltonizam na plavu boju („Modrosleposť) o ličnim unutrašnjim začaranim krugovima.
Ivanu Dobrakovovu znamo po dve zbirke priča Tokso i Majke i kamiondžije za koja je ponela Evropsku nagradu za književnost a koja predstavlja svojevrsno svedočansto o specifičnom životnom iskustvu savremenog mladog čoveka kom nije lako da pronađe svoje mesto u svetu prolazeći kroz čitav niz disfunkcionalih odnosa, tragajući za balansom između zakonitosti telesnosti i društvene neuklopljenosti, prolazeći kroz niz složenih emocija. Sem obe dve Dobrakovova je objavila i knjige Prva smrt u porodici, Bellevue, Pod suncem Torina, A šta se vama desilo?
Veliku pažnju probudio je prevođen i nagrađivan roman Alene Sabuhove „Šapačice“ o prijateljstvu dve devojčice čija je priča smeštena u rustikalno Podlasje, koje obiluje nadrealnim i mitskim pojavama, ženama koje poseduju moć isceljivanja. Senzibilno, ali brutalno pripovedanje, uslojeno zrelim iskustvenim uvidima, odigrava se na graničnim pozicijama i dočarava susretanje sveta živih i mrtvih, katoličanstva i pravoslavlja, hrišćanstva i paganskih verovanja, modernih kulturnih impulsa i lokalnog folklora, zrelog detinjstva i detinjaste zrelosti. Sem „Šaptačica“ Sabuhova je napisala zapaženu zbirku priča „Zadnje sobe“.
Evropskom nagradom nagrađivana zbirka priča „Jednorozi“ omogućava nam da upoznamo Barboru Hrinovu, koja u svojim pričama tematizuje ekscentričnu marginazilovanost i izolaciju kao tipično obeležje i problem savremenog mladog čoveka. Uočene probleme vešto verbalizuje interesantnim jezičkim rešenjima a uvek u skladu sa neobičnošću situacije u kojoj se junaci nalaze. Svet prikazan u njenim pričama doživljavamo kao epifaniju, lično probližavanje osećajnosti i pažljivosti.
Preveden je i prozni debi mlade autorke Nikol Hoholcerove Ova soba se ne može pojesti, koja poput slovačke Lolite piše o fizičkoj i emotivnoj vezi između maloletne devojčice i njenog profesora i otvara niz važnih pitanja. Knjiga je postigla veliki uspeh kod čitalaca i kritike, inscenirana je u pozorištu a po njoj je snimljen i film.
Još jedan zapažen i odmah preveden debi je Hotel Balkan Miroslave Kuljkove napisan kao panorama/putopis kroz balkanske gradove i zemlje (Beograd, Sarajevo Zagreb, Ohrid, Priština, Albanija i Crna Gora). Junaci i priče govore o specifičnim prilikama na ovim prostorima sa tragovima ratova, nezavršene tranzicije, destruktivnog nasleđa, o ženama i mladima u ovom, za njih negostoljubivom, društvu, te o nauspelim pokušajima oslobađanja iz ovog konteksta.
U ovom nizu svakako treba pomenuti Janu Micenkovu („Sladak život“, „Krv je samo voda“), Vandu Rosenbergovu („Sporedni učinak gajenja sitnih glodara“, „Vek“, „Moje more“), Sonju Urikovu („Žive ograde“, „Razlog za sreću“), Dominiku Moravčikovu („Dom za jelena“), Mariju Batorovu, Rut Lihtnerovu, Veroniku Šikulovu, Janu Bodnarovu, Marijanu Čengel-Solčansku, Mihaelu Rosovu, Zuzanu Mojžišovu, Janu Benjovu i mnoge druge savremene slovačke književnice koje ćemo tek upoznati kroz nove prevode.
Naslovna fotografija: Pixabay.com
