Пише: Ђорђе Писарев
Људски век је толико кратак да већина икад написаних књиге говоре о мртвим
душама: ауторима, јунацима и читаоцима. Судбина харизматичног Борхесовог
јунака Пјера Менара је судбина свих нас, затечених на дневној животној сцени.
Док читамо омиљену приповест, увек је изнова исписујемо од речи до речи, а
својеврсни књижевни фронт формира се сваки пут када се отворе корице књиге. Читаоци
и јунаци тада, вођени строгом руком и контролисаном маштом давно већ ишчезлог
аутора, војују замишљене битке са страшћу и емоцијам које изједначавају живот, сан
и смрт.
(Награђен – или кажњен? – свешћу о неумитној смрти човек може да
размишља само о томе да ли је јача стрепња или нагон за преживљавањем?)
Шта све то мари када је домино ефекат дефинисан (каскада је неминовна):
смрт сваког појединца је умирање једног универзума, а као утеха (пре)остаје
чињеница о улози сваког појединца који је карика у серији мини-апокалипси.
Рембо је сматрао да “истински живот више није овде”, а Сабато још потресније и
страшније: “Дошао сам у Сентандер да примим награду ’Меандес Пелајо’, и јутрос
сам пожелео да одем са Елвиритом да видим море са обале, можда последњи пут”.
Насловна фотографија: Pixabay.com
