Piše: Đorđe Pisarev
Ljudski vek je toliko kratak da većina ikad napisanih knjige govore o mrtvim
dušama: autorima, junacima i čitaocima. Sudbina harizmatičnog Borhesovog
junaka Pjera Menara je sudbina svih nas, zatečenih na dnevnoj životnoj sceni.
Dok čitamo omiljenu pripovest, uvek je iznova ispisujemo od reči do reči, a
svojevrsni književni front formira se svaki put kada se otvore korice knjige. Čitaoci
i junaci tada, vođeni strogom rukom i kontrolisanom maštom davno već iščezlog
autora, vojuju zamišljene bitke sa strašću i emocijam koje izjednačavaju život, san
i smrt.
(Nagrađen – ili kažnjen? – svešću o neumitnoj smrti čovek može da
razmišlja samo o tome da li je jača strepnja ili nagon za preživljavanjem?)
Šta sve to mari kada je domino efekat definisan (kaskada je neminovna):
smrt svakog pojedinca je umiranje jednog univerzuma, a kao uteha (pre)ostaje
činjenica o ulozi svakog pojedinca koji je karika u seriji mini-apokalipsi.
Rembo je smatrao da “istinski život više nije ovde”, a Sabato još potresnije i
strašnije: “Došao sam u Sentander da primim nagradu ’Meandes Pelajo’, i jutros
sam poželeo da odem sa Elviritom da vidim more sa obale, možda poslednji put”.
Naslovna fotografija: Pixabay.com
