Piše: Stefan Pajović
Šejmus Hini (Seamus Heaney) je rođen u osvit Drugog svetskog rata na farmi Mosbon (Belahi) u Severnoj Irskoj. Kako je to sam jednom prilikom rekao, njegovo prvo sećanje je vezano upravo za porodični dom, odnosno kolevku sa koje je skinuo par letvica i stao na tlo (pod u tadašnjim seoskim domaćinstvima bio je ništa drugo do nabijena zemlja).
Kada je Šejmus Hini 1995. godine govorio u Stokholmu na dodeli Nobelove nagrade za književnost, on je svoj govor započeo sličnim čulnim sećanjima iz najranijeg detinjstva. Kao mlađani dečačić, bio je impresioniran svetom oko sebe: miševima na tavanu, kišom među drvećem, nazivima bombardovanih gradova sa radija, podrhtavanjem zemlje nakon prolaska parne lokomotive. Hini će kasnije ove impresije pretočiti u poeziju jer je očigledno još u ranom detinjstvu razvio sposobnost da čuje „muziku onoga što se dešava“, kako je to kasnije definisao u „Pesmi“ (Bi-Bi-Sijev dokumentarac iz 2019. godine o pesnikovom životu nosi isti naziv: Seamus Heaney: The Music Of What Happens).
Kako je bio prvo od devetoro dece (sedmoro braće i dve sestre), od Šejmusa se očekivalo da bude poljoprivrednik ili barem trgovac stokom kao svoj otac Patrik. Ipak, on je u pesmi „Kopanje“ iz 1966. godine načinio jasan otklon od svoje zemljoradničke sudbine:
Između mog prsta i palca
Zdepasto pero leži; lagodno kao pištolj
Kopaću njime.
Umesto budaka, Hini se naoružao perom, odnosno odlučio je okopava ljudsku svest i dušu, a ne tresetnu zemlju okruga Deri odakle je potekao. U ovakvom koketiranju sa sudbinom irski pesnik nalikuje Nikoli Tesli kada on odbija da postane sveštenik i odlučuje se za karijeru naučnika. Tesla kasnije zaista pronosi božansku svetlost, ali na doslovan način, baš kao što će Hini u svojih 12 zbirki „okopati“ prošlost i sadašnjost svojih irskih sabrata.
Hini je objavljivao pesme još ranih šezdesetih godina 20. veka u „Belfastovom telegrafu“, ali mu se prva zbirka poezije pojavila 1966. u izdanju londonskog Fejbera i Fejbera. Prirodnjakova smrt (Death of a Naturalist) je bila i ostala jedna od najboljih pesnikovih zbirki koja služi kao svojevrstan manifest, odnosno doslovno odavanje priznanja zemlji koja će biti lajt-motiv Hinijeve poezije sve do poslednje zbirke Živi lanac (Human Chain) iz 2010. godine. Posmatrano sa političkog i kulturološkog stanovišta, bilo je pravo malo čudo da neko po imenu Šejmus objavi zbirku u Londonu u praskozorje irskih Nedaća (The Troubles, period versko-nacionalnih sukoba u Irskoj od kasnih šezdesetih do kasnih devedesetih godina dvadesetog veka). Ipak, književno-izdavačko partnerstvo između Hinija i Fejbera i Fejbera potrajalo je čitav pesnikov život, ali i nakon njegove smrti.
Nakon Vrata prema mraku (Door into the Dark, 1969) i Prezimljavanja (Wintering Out, 1972), 1975. godine pojavila se zbirka Sever (North) u kojoj pesnik pronalazi metaforu za Nedaće koje su već uzimale maha u Irskoj. Naime, tih godina je iz štampe izašla Globova naučna monografija Ljudi iz močvare: Očuvani čovek iz Gvozdenog doba (Peter Vilhelm Glob, The Bog People: Iron-Age Man Preserved), koju je pesnik imao prilike da pročita. U knjizi su opisana mumificirana tela iz močvare koja su slučajno pronađena u Danskoj i za koja se naučnici slažu da su bila deo ritualnog verskog žrtvovanja. U „Grobolskom čoveku“ i „Tolundskom čoveku“ (pesmi iz prethodne zbirke), Hini piše o žrtvovanju nevinih ljudi zarad religije, što je svakom Ircu 1970-ih godina bila jasna metafora za tadašnje Nedaće. Kroz dušebrižne opise žrtava starih desetinama hiljada godina, pesnik je želeo da prebaci fokus sa dželata na stradanje malog čoveka.
Treba napomenuti da je Hini bio apolotičan u smislu da nije želeo da bira strane u (gerilskom) građanskom ratu koji je tih godina besneo u njegovoj domovini. Sudbina je htela da se 1972. godine pesnik sa porodicom preseli iz Belfasta, prestonice Severne Irske, u Viklou, južno od Dablina u Republici Irskoj. Time je poput Džojsa napravio fizički otklon od svog zavičaja, ali je poput Jejtsa nastavio da piše o domovini. Potonje zbirke od 1979. godine do 1991. godine (Poljski radovi, Ostrvo Stejšn, Glogova svetiljka i Gledajući prikaze) predstavljaju omaž iskustvu „irskosti“ i katalizotor su za Nobelovu nagradu 1995. godine koja je Hiniju dodeljena zbog „dela lirske lepote i epske dubine koja veličaju svakodnevna čuda i živu prošlost“, kako stoji u objašnjenju Nobelovog komiteta.
Drugim rečima, pesnikovo kulučenje u stihu jeste zaslužno barem jedan promil što je običan Irac, decenijama uklješten između verskog fanatizma katolika i protestanata, konačno prodisao nakon potpisivanja Sporazuma na Veliki petak 1998. kada je IRA pristala da položi oružje i krene u isključivo političku borbu. Danas je Severna Irska mirna, ali za razliku od dablinske policije koja ne nosi oružje, policija u Belfastu patrolira u pancirima i sa automatskim puškama, što ukazuje na to da su rane iz Nedaća zalečene, ali ne i izlečene.
Hinija je vest o dodeli Nobelove nagrade zatekla u Grčkoj gde je u svojstvu turiste sa suprugom i porodičnim prijateljima obilazio antičke lokalitete. Poetski opis ovoga putovanja srećemo u ciklusu od šest „Soneta iz Helade“ (iz zbirke Električno svetlo objavljene 2001. godine) gde Hini podseća kako su Stari Grci verovali da kao što lečilište leči telo, tako hramovi i poezija leče dušu.
Inače, Hini je bio erudita, pa je tako bio nekoliko decenija (od 1981. do 2006. godine) bio gostujući profesor na Harvardu. Po obrazovanju profesor engleskog jezika i književnosti, Hini je dobrano poznavao antičke mitove, ali je znao i staroengleski dovoljno dobro da prevede spev iz 5. veka Beovulf. Njegov prevod se i danas koristi u školstvu anglofonih zemalja.
Nakon zbirke Libela (The Spirit Level) iz 1996. godine, Hini izdaje gorepomenutu zbirku Električno svetlo (Electric Light). Ona je prošla relativno nezapaženo kod kritike, ali je interesantna za nas Srbe. Naime, pesma „Znani svet“ je posvećena pesnikovom boravku na festivalu u makedonskoj Strugi koja je te 1978. godine bila u sastavu Jugoslavije. Kasnije, baš 2001. godine, Hini je dobio glavnu nagradu Struških večeri poezije, „Zlaten venec“. Jedna pesma nije dovoljna da dobijemo pun uvid o pesnikovoj percepciji Balkana, ali sledeći stihovi govore o snazi čulnosti koja provejava kroz Hinijevu poeziju:
Ali sada izbeglice
Stižu natovarene na blatobranima traktora i poljskim kolicima,
na prikolicama, ručnim kolicima, kolicima za beton, dečjim kolicima,
Na štapovima, na štakama, na ramenima jedni drugih,
Ponovo im vidim navoj kao zgusnuće Stiksa….
Slike koje Hini opeva su nemili prizori građanskog rata u Jugoslaviji koje pesnik gleda na malom ekranu. Ipak, on je više od decenije i po pre tih događaja dao anamnezu ovih prostora kada je detaljno opisao (pravoslavnu) liturgiju kojoj je prisustvovao „tih dana i noći ’78 / kada [su] se retko treznili“. Kako mu je jedan kolega pesnik tada pronicljivo rekao: „Vaše močvare su letnje močvare“, Hini je u Jugoslaviji pronašao još jednu metaforu rodne Irske, odnosno predela čiji stanovnici postaju žrtve sopstvenih religijskih verovanja. Nije nimalo slučajno da Srba Mitrović, pesnik i prvi prevodilac Hinijeve poezije na srpski jezik, zapisuje uz svoj prevod novembra 1993. sledeće reči: „Verujem i nadam se da će i ova knjižica naći svoje mesto kao katalizator prema vedrijim i izvesnijim danima.“
Dakle, Hinijeva poezija predstavlja balans izmešđu autentičnog irskog izraza i jedne otvorenosti za svet van Smaragdnog ostrva tako da i srpski čitalac može pronaći stihove koji će mu biti rezonantni i relevantni. Doduše, prvi prevodi Hinijevih pesama su se kod nas pojavili prilično kasno, krajem osamdesetih godina 20. veka, da bi na prevod poslednje tri Hinijeve zbirke morali da čekamo bezmalo dve decenije (od Radovog izdanja 2000. do Arhipelagovog 2019. godine).
Upravo je Živi lanac, zbirka objavljena tri godine pre pesnikove smrti, naterala kritičare da se zapitaju da li je Hini ostao veran motivima od pre pola veka. Naime, u pesmi „Na tavanu“ Hini se žali da kao i svaki starac počinje da zaboravlja imena ljudi i kako je nesiguran na okomitim basamacima koji vode u njegovu radnu sobu u potkrovlju. Porodica Hini se 1976. godine preselila u Dablin, tj. u kuću u Sendimautu, na istomenoj plaži na jugoistoku grada. Ostareli pesnik je odatle mogao da vidi živ brodski saobraćaj na Irskom moru, baš kao što su nekada monasi gledali ka pučini, strepevši od vikinške invazije, o čemu je Hini posao u Severu. U tom pogledu, pesnik jeste ostao dosledan čulnom iskustvu poezije, ali sinestetički osećaj dečaka i starca su posve drugačiji.
Ako je verovati Hinijevom sinu Majklu, poslednje pesnikove reči koje je u SMS poruci poslao supruzi Meri, takođe pesnikinji, glasile su: Noli timere. Izraz „ne boj se“ na latinskom je kasnije dobio i mural u Dablinu u čast pesnika i ove reči su u savršenom saglasju sa epitafom Šejmusa Hinija na crkvenom groblju u Belahiju: „Hodaj po vazduhu uprkos zdravom razumu“. Pesnik svih čula u „Šetnjama po šljunku“ savetuje čitaoca da zanemari konvencionalnih pet čula i uprkos njima upotrebi šesto čulo. Šejmus Hini je spoznao svet kao retko koji drugi pojedinac, ali je opet u sopstvenom životopisu pronašao žilu koja ga ne spaja samo sa svakim drugim čovekom preko vekova i daljina (što i jeste bit književnosti), već sa onostranim. Za njegove Irce ta sila je Bog kako ga katolička dogma predstavlja, ali za Hinija esencija svega je bio čovek u prostoru koji čulno spoznajući svet oko sebe objašnjava svoje postojanje. Ovaj sin paora se predao toj čulnoj spoznaji i iskopao temenje jedne nove Irske, baš kao što su to činili njegovi čuveni prethodnici Šo, Džojs i Jejts.
1 comment
Comments are closed.