Представљање песника: Шејмус Хини (1939–2013, Ирска)

Пише: Стефан Пајовић

Шејмус Хини (Seamus Heaney) је рођен у освит Другог светског рата на фарми Мосбон (Белахи) у Северној Ирској. Како је то сам једном приликом рекао, његово прво сећање је везано управо за породични дом, односно колевку са које је скинуо пар летвица и стао на тло (под у тадашњим сеоским домаћинствима био је ништа друго до набијена земља).

Када је Шејмус Хини 1995. године говорио у Стокхолму на додели Нобелове награде за књижевност, он је свој говор започео сличним чулним сећањима из најранијег детињства. Као млађани дечачић, био је импресиониран светом око себе: мишевима на тавану, кишом међу дрвећем, називима бомбардованих градова са радија, подрхтавањем земље након проласка парне локомотиве. Хини ће касније ове импресије преточити у поезију јер је очигледно још у раном детињству развио способност да чује „музику онога што се дешава“, како је то касније дефинисао у „Песми“ (Би-Би-Сијев документарац из 2019. године о песниковом животу носи исти назив: Seamus Heaney: The Music Of What Happens).

Како је био прво од деветоро деце (седморо браће и две сестре), од Шејмуса се очекивало да буде пољопривредник или барем трговац стоком као свој отац Патрик. Ипак, он је у песми „Копање“ из 1966. године начинио јасан отклон од своје земљорадничке судбине:

Између мог прста и палца
Здепасто перо лежи; лагодно као пиштољ
Копаћу њиме.

Уместо будака, Хини се наоружао пером, односно одлучио је окопава људску свест и душу, а не тресетну земљу округа Дери одакле је потекао. У оваквом кокетирању са судбином ирски песник наликује Николи Тесли када он одбија да постане свештеник и одлучује се за каријеру научника. Тесла касније заиста проноси божанску светлост, али на дослован начин, баш као што ће Хини у својих 12 збирки „окопати“ прошлост и садашњост својих ирских сабрата.

Хини је објављивао песме још раних шездесетих година 20. века у „Белфастовом телеграфу“, али му се прва збирка поезије појавила 1966. у издању лондонског Фејбера и Фејбера. Природњакова смрт (Death of a Naturalist) је била и остала једна од најбољих песникових збирки која служи као својеврстан манифест, односно дословно одавање признања земљи која ће бити лајт-мотив Хинијеве поезије све до последње збирке Живи ланац (Human Chain) из 2010. године. Посматрано са политичког и културолошког становишта, било је право мало чудо да неко по имену Шејмус објави збирку у Лондону у праскозорје ирских Недаћа (The Troubles, период верско-националних сукоба у Ирској од касних шездесетих до касних деведесетих година двадесетог века). Ипак, књижевно-издавачко партнерство између Хинија и Фејбера и Фејбера потрајало је читав песников живот, али и након његове смрти.

Након Врата према мраку (Door into the Dark, 1969) и Презимљавања (Wintering Out, 1972), 1975. године појавила се збирка Север (North) у којој песник проналази метафору за Недаће које су већ узимале маха у Ирској. Наиме, тих година је из штампе изашла Глобова научна монографија Људи из мочваре: Очувани човек из Гвозденог доба (Peter Vilhelm Glob, The Bog People: Iron-Age Man Preserved),  коју је песник имао прилике да прочита. У књизи су описана мумифицирана тела из мочваре која су случајно пронађена у Данској и за која се научници слажу да су била део ритуалног верског жртвовања. У „Гроболском човеку“ и „Толундском човеку“ (песми из претходне збирке), Хини пише о жртвовању невиних људи зарад религије, што је сваком Ирцу 1970-их година била јасна метафора за тадашње Недаће. Кроз душебрижне описе жртава старих десетинама хиљада година,  песник је желео да пребаци фокус са џелата на страдање малог човека.

Треба напоменути да је Хини био аполотичан у смислу да није желео да бира стране у (герилском) грађанском рату који је тих година беснео у његовој домовини. Судбина је хтела да се 1972. године песник са породицом пресели из Белфаста, престонице Северне Ирске, у Виклоу, јужно од Даблина у Републици Ирској. Тиме је попут Џојса направио физички отклон од свог завичаја, али је попут Јејтса наставио да пише о домовини. Потоње збирке од 1979. године до 1991. године (Пољски радови, Острво Стејшн, Глогова светиљка и Гледајући приказе) представљају омаж искуству „ирскости“ и катализотор су за Нобелову награду 1995. године која је Хинију додељена због „дела лирске лепоте и епске дубине која величају свакодневна чуда и живу прошлост“, како стоји у објашњењу Нобеловог комитета.

Другим речима, песниково кулучење у стиху јесте заслужно барем један промил што је обичан Ирац, деценијама укљештен између верског фанатизма католика и протестаната, коначно продисао након потписивања Споразума на Велики петак 1998. када је ИРА пристала да положи оружје и крене у искључиво политичку борбу. Данас је Северна Ирска мирна, али за разлику од даблинске полиције која не носи оружје, полиција у Белфасту патролира у панцирима и са аутоматским пушкама, што указује на то да су ране из Недаћа залечене, али не и излечене.

Хинија је вест о додели Нобелове награде затекла у Грчкој где је у својству туристе са супругом и породичним пријатељима обилазио античке локалитете. Поетски опис овога путовања срећемо у циклусу од шест „Сонета из Хеладе“ (из збирке Електрично светло објављене 2001. године) где Хини подсећа како су Стари Грци веровали да као што лечилиште лечи тело, тако храмови и поезија лече душу.

Иначе, Хини је био ерудита, па је тако био неколико деценија (од 1981. до 2006. године) био гостујући професор на Харварду. По образовању професор енглеског језика и књижевности, Хини је добрано познавао античке митове, али је знао и староенглески довољно добро да преведе спев из 5. века Беовулф. Његов превод се и данас користи у школству англофоних земаља.

Након збирке Либела (The Spirit Level) из 1996. године, Хини издаје горепоменуту збирку Електрично светло (Electric Light). Она је прошла релативно незапажено код критике, али је интересантна за нас Србе. Наиме, песма „Знани свет“ је посвећена песниковом боравку на фестивалу у македонској Струги која је те 1978. године била у саставу Југославије. Касније, баш 2001. године, Хини је добио главну награду Струшких вечери поезије, „Златен венец“. Једна песма није довољна да добијемо пун увид о песниковој перцепцији Балкана, али следећи стихови говоре о снази чулности која провејава кроз Хинијеву поезију:

Али сада избеглице
Стижу натоварене на блатобранима трактора и пољским колицима,
на приколицама, ручним колицима, колицима за бетон, дечјим колицима,
На штаповима, на штакама, на раменима једни других,
Поново им видим навој као згуснуће Стикса….

Слике које Хини опева су немили призори грађанског рата у Југославији које песник гледа на малом екрану. Ипак, он је више од деценије и по пре тих догађаја дао анамнезу ових простора када је детаљно описао (православну) литургију којој је присуствовао „тих дана и ноћи ’78 / када [су] се ретко трезнили“. Како му је један колега песник тада проницљиво рекао: „Ваше мочваре су летње мочваре“, Хини је у Југославији пронашао још једну метафору родне Ирске, односно предела чији становници постају жртве сопствених религијских веровања. Није нимало случајно да Срба Митровић, песник и први преводилац Хинијеве поезије на српски језик, записује уз свој превод новембра 1993. следеће речи: „Верујем и надам се да ће и ова књижица наћи своје место као катализатор према ведријим и извеснијим данима.“

Дакле, Хинијева поезија представља баланс измешђу аутентичног ирског израза и једне отворености за свет ван Смарагдног острва тако да и српски читалац може пронаћи стихове који ће му бити резонантни и релевантни. Додуше, први преводи Хинијевих песама су се код нас појавили прилично касно, крајем осамдесетих година 20. века, да би на превод последње три Хинијеве збирке морали да чекамо безмало две деценије (од Радовог издања 2000. до Архипелаговог 2019. године).

Управо је Живи ланац, збирка објављена три године пре песникове смрти, натерала критичаре да се запитају да ли је Хини остао веран мотивима од пре пола века. Наиме, у песми „На тавану“ Хини се жали да као и сваки старац почиње да заборавља имена људи и како је несигуран на окомитим басамацима који воде у његову радну собу у поткровљу. Породица Хини се 1976. године преселила у Даблин, тј. у кућу у Сендимауту, на истоменој плажи на југоистоку града. Остарели песник је одатле могао да види жив бродски саобраћај на Ирском мору, баш као што су некада монаси гледали ка пучини, стрепевши од викиншке инвазије, о чему је Хини посао у Северу. У том погледу, песник јесте остао доследан чулном искуству поезије, али синестетички осећај дечака и старца су посве другачији.

Ако је веровати Хинијевом сину Мајклу, последње песникове речи које је у СМС поруци послао супрузи Мери, такође песникињи, гласиле су: Noli timere. Израз „не бој се“ на латинском је касније добио и мурал у Даблину у част песника и ове речи су у савршеном сагласју са епитафом Шејмуса Хинија на црквеном гробљу у Белахију: „Ходај по ваздуху упркос здравом разуму“. Песник свих чула у „Шетњама по шљунку“ саветује читаоца да занемари конвенционалних пет чула и упркос њима употреби шесто чуло. Шејмус Хини је спознао свет као ретко који други појединац, али је опет у сопственом животопису пронашао жилу која га не спаја само са сваким другим човеком преко векова и даљина (што и јесте бит књижевности), већ са оностраним. За његове Ирце та сила је Бог како га католичка догма представља, али за Хинија есенција свега је био човек у простору који чулно спознајући свет око себе објашњава своје постојање. Овај син паора се предао тој чулној спознаји и ископао темење једне нове Ирске, баш као што су то чинили његови чувени претходници Шо, Џојс и Јејтс.