Томаж Шаламун, „Која је ваша најдража боја“
која је ваша најдража боја
моја најдража боја је жута
да ли бисте носили перику ако би вам преко ноћи опала коса
ако би ми преко ноћи опала коса носио бих перику
чули смо да сте били у португалији
да ли бисте могли укратко да нам изнесете своје утиске
португалија је мала земља
људи су добро одевени
да ли је било топло
на сунцу је било топло
и у хладу је било топло
да ли сте имали стрица пилота
имао сам стрица пилота
да ли је он утицао да се определите за тај позив
не бих могао да кажем да је утицао
убрзо је умро и онда није утицао
* * *
Пише: Дајана Митров
Нисам загрижени присталица убијања странаца,
незнанаца
вреди убити само због новца,
не због уметности.
(Томаж Шаламун, „Зашто сам фашиста“)
Томаж Шаламун (Tomaž Šalamun) био је песник са педесет објављених песничких књига, историчар уметности, сеоски учитељ, кустос музеја, трговачки путник и члан мултимедијалне, неоавангардне, словеначке групе ОХО, најпознатије и најутицајније неоавангардне групе на просторима бивше Југославије, оне која је својим утицајем српској књижевности дала војвођанске неоавангардисте попут Војислава Деспотова и Слободана Тишме. Седамдесетих година прошлог века, овај, тада још релативно млад аутор, одлази у САД као полазник курса креативног писања на Универзитету у Ајови, једном од најпрестижнијих курсева писања како у Сједињеним Америчким Државама тако и у свету. Потом се често враћа у обећану земљу и, боравећи преко океана, објављјује две збирке песама на енглеском језику. Крајем исте деценије борави у Мексику, одушевљен пејзажом и непознатим митовима овог шпанског говорног подручја. Овакви подаци нам већ сведоче о једном космополитском духу, радозналости и иновативности једног интелектуалца који је у почетку снажно пркосио традицији, негирајући је. Ово не значи да је се потпуно одрче, као што су то чинили неореалисти, већ напротив, он готово шекспировски ради на својим узорима, трудећи да их надилази, допуни.
Његова је поезија екстатична, што је и сам посведочио („Блискост са Богом и божански ужитак“), а документовала Марија Митровић у својој студији Преглед словеначке књижевности (1995, ИКЗС). У Шаламуновој се поезији кроз тривијалности и свакодневницу долазило до виших друштвених идеја, за разлику од других послератних словеначких песника попут Дана Зајца и Едварда Коцбека, који кроз мрачне слике дочаравају суштину безнађа и страха. Шаламун је циник, ироничан, духовит, грозничав, готово гротескан аутор, опредељен за екстремне авангардне обрасце, те зато делује као да би та поезија могла бити написана од било кога. Исписане често у првом лицу, одишу исповедним тоном. Он је разбио традиционални поетски језик и поезију која се темељи на симболу. Због свега наведеног био је врло контроверзан, а због једне своје песме је готово завршио у затвору!
Један од најпознатијих и најрепрезентативнијих словеначких песника оставио је свој траг и у европској књижевности. Превођен на многе језике, са неколико антологија на енглеском, чиме његово место у књижевности можемо упоредити, на пример, са статусом какав је уважавао Васко Попа. Осим статуса, делили су и одређене претензије. Истакнути песник српске књижевности био је Шаламунов велики узор, те можемо увидети и постојање извесног дијалога између два песника. Наиме, Васко Попа, у збирци песама Непочин поље пише циклус песама „Игре“, а то играње може означавати бивствовање. Томаж Шаламун својој првој збирци намеће сличан кључ за тумачење поезије – Покер (Poker; 1966). А шта је покер него игра? И то каква! Она која подразумева извесну вештину, али у којој главну улогу игра срећа или судбина. Дакле, ако је за Попу бивствовање игра, за Шаламуна је бивствовање игра на срећу, бивствовање које изискује претварање, блеф и играње улога, како би се ствари окренуле у корист играча. Иако Попа кроз наивне играрије говори о озбиљним темама, Шаламун додељује улоге – маске, при чему искључује наивност и укључује прорачунатост; његове песме нису оно о чему говоре, већ треба да доведу до извесне катарзе. Ослободимо ли се буквалног значења песама, спознајемо једну идеју која је недостајала претходницима.
Покер је прва збирка Томажа Шаламуна, а уједно, можда, и најзанимљивија. У њој се испољава песник побуне, жеље за променом, провокацијом и деструисањем књижевног наслеђа. То деструисање наслеђа можемо, на пример, видети у песми „Нацртаћу крст“ („Narisal bom križ“), у којој је аутор одсутан. Читалац, у овом случају, постаје коаутор, његов је задатак да проникне у песму јер сам текст обилује увртањем и мешањем реченица због одсуства знакова интерпункције. Шаламун, попут Попе, говори о свакодневним, баналним стварима, персонификује их, те столица из Попине песме „Столица“ у песми „Нацртаћу крст“ добија једну дубљу величину и наставак. Она, која би се код Попе радо сјурила низ степенице, код Шаламуна „трчи од купатила до кухиње“, она која би се одморила, код Шаламуна се пита „шта ће бити са мојим посмртним животом“. Ово умногоме, морамо признати, одговара потрошачкој перцепцији испуњавања функције, која се испуњава све док не дође време за одмор – смрт, а потом се стара ствар одбацује и мења за нову која ће исту ту функцију испуњавати. Уколико ову столицу схватимо као метафору за човека, можемо се запитати која је улога човека у потрошачком друштву, но то је већ тема за неки други текст.
Песма која је круна Шаламунове оштре ироније и она, поменута, због које је замало завршио у затвору је „Зашто сам фашиста“ („Zakaj sem fašist“). Већ је по наслову јасан разлог за кривично гоњење. Убијање људи је узбудљиво у песми представљено као узбудљиво, рат је блаженство, али све је то већ виђено у ратовима који су претходили. Шаламун у својој бруталности одлази даље. Убити војника је нешто просечно, потребно је „убити и измучити човека кога највише волиш“ да би се достигао нови ниво сатисфакције. Посебну пражњу привлаче делови стихова „јеврејске свиње/ су труле“; јер сам је Шаламун био Јеврејин. На овој песми му је Данило Киш (такође Јеврејин) честитао, док је Давид Албахари одлазио код београдског рабина како би ситуацију изгладио. Ако читалац није упознат са поетиком аутора, требало би да му ова биографска чињеница или ове анегдоте буду већ прва црвена заставица. А о чему се, заправо, ради?
Пре свега, ваљало би наговестити да песници савремене књижевности себе често представљају као нешто негативно – звери, демоне и слично. Ову идеју није донела савремена књижевност, већ потиче још из средњег века, од француског песника Вијона, а подразумева да је песника дотакао Сатурн, бог мрака и смрти. Ми, пред собом, имамо једног песника који се „уморио од свог племена“, претходника; свестан је истрошености тема, мотива и језика. Шаламун зна да у другој половини XX века поређење са зверима, демонима и ђаволом, какво имамо код Едварда Коцбека, још једног словеначког модерног песника, или Његоша, више не постиже исти ефекат, те се пита – шта или ко је демон модерног доба?
У прилог томе иде и први стих: „Доста ми је социјалне мимикрије“. Наравно, после Другог светског рата то је фашизам, али се кроз стихове провлачи и слика потрошачког друштва. Песник у модерном свету не може писати о лепоти природе и музама, већ треба користити насилне метафоре, бити онај који искаче из масе, треба бити гласник промене. Дакле, Шаламун није фашиста, већ се користи новим начином изражавања који је у служби онеобичавања перцепције читаоца. Он треба да шокира, да пренесе идеју, да се бори против лаког заборављања зла у свету које је Европа већ прихватила, са којим се већ фамилијаризовала.
Шаламунову поезију треба читати као што бисмо посматрали, на пример, неки од Пикасових портрета. Кубисти лица приказују истовремено са неколико страна, а све стране једнако су важне. Сличан је принцип примењен и у Шаламуновој поезији, коју не треба дословно схватати. Она је, попут кубистичких слика, полиперспективна и тек сагледавањем свих страна долази се до суштине значења, а та суштина носилац је врхунске критике модерног доба. Дакле, иако песме делују као да их је могао свако написати, не могу бити тумачене од стране свакога.
* * *
Томаж Шаламун, „History“
Томаж Шаламун је неман.
Томаж Шаламун је ђуле у ваздуху.
Нико не зна за његову орбиту.
Лежи у полумраку, плива у полумраку.
Људи и ја га гледамо, зачуђени,
надамо се добру, можда је звезда репатица.
Можда је казна божја,
камен, међаш света.
Можда је таква тачка у васиони
која ће давати енергију планети,
кад буде понестало нафте, челика, хране.
Можда је само игра ћелија, чворуга
и требало би јој откинути главу као пауку.
Али нешто би онда упило
Томажа Шаламуна, вероватно глава,
вероватније глава него тело.
Из главе би израсле нове ноге.
Вероватно би је требало стиснути
између стакала, фотографисати и ставити
у формалдехид, да би је деца гледала
као фетусе, морске виле и човечје
рибице. Вратари би шпекулисали
с улазницама и двапут их продавали.
То је добро за људе, јер им даје хлеб.
Друге године биће вероватно на Хавајима
или у Љубљани. На Хавајима је врло
топло. Људи иду боси на универзитет.
Таласи су високи до сто стопа.
Непрестано дрма, дрма земљу.
Градом јуре чићарџије.
Крај је фантастичан за љубав,
јер је со у ваздуху и благ ветар.
Али у Љубљани људи кажу: погледај!
То је Томаж Шаламун, отишао је у радњу,
са својом женом Марушком купује млеко
да би пио млеко.
And that’s history.
Препоруке за читање:
Томаж Шаламун, Песме/Pesmi (двојезично издање), избор Јанко Кос, прев. Дејан Познановић, поговор Нико Графенауер; Народна књига, 1974.
Темати о поезији Т. Шаламуна у часопису Агон:
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_22/o%20poeziji/1.Tomaz_Salamun_Poker.html
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_30/o%20poeziji/1-salamuna_na_stranu.html
