Tomaž Šalamun, „Koja je vaša najdraža boja“
koja je vaša najdraža boja
moja najdraža boja je žuta
da li biste nosili periku ako bi vam preko noći opala kosa
ako bi mi preko noći opala kosa nosio bih periku
čuli smo da ste bili u portugaliji
da li biste mogli ukratko da nam iznesete svoje utiske
portugalija je mala zemlja
ljudi su dobro odeveni
da li je bilo toplo
na suncu je bilo toplo
i u hladu je bilo toplo
da li ste imali strica pilota
imao sam strica pilota
da li je on uticao da se opredelite za taj poziv
ne bih mogao da kažem da je uticao
ubrzo je umro i onda nije uticao
* * *
Piše: Dajana Mitrov
Nisam zagriženi pristalica ubijanja stranaca,
neznanaca
vredi ubiti samo zbog novca,
ne zbog umetnosti.
(Tomaž Šalamun, „Zašto sam fašista“)
Tomaž Šalamun (Tomaž Šalamun) bio je pesnik sa pedeset objavljenih pesničkih knjiga, istoričar umetnosti, seoski učitelj, kustos muzeja, trgovački putnik i član multimedijalne, neoavangardne, slovenačke grupe OHO, najpoznatije i najuticajnije neoavangardne grupe na prostorima bivše Jugoslavije, one koja je svojim uticajem srpskoj književnosti dala vojvođanske neoavangardiste poput Vojislava Despotova i Slobodana Tišme. Sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj, tada još relativno mlad autor, odlazi u SAD kao polaznik kursa kreativnog pisanja na Univerzitetu u Ajovi, jednom od najprestižnijih kurseva pisanja kako u Sjedinjenim Američkim Državama tako i u svetu. Potom se često vraća u obećanu zemlju i, boraveći preko okeana, objavljjuje dve zbirke pesama na engleskom jeziku. Krajem iste decenije boravi u Meksiku, oduševljen pejzažom i nepoznatim mitovima ovog španskog govornog područja. Ovakvi podaci nam već svedoče o jednom kosmopolitskom duhu, radoznalosti i inovativnosti jednog intelektualca koji je u početku snažno prkosio tradiciji, negirajući je. Ovo ne znači da je se potpuno odrče, kao što su to činili neorealisti, već naprotiv, on gotovo šekspirovski radi na svojim uzorima, trudeći da ih nadilazi, dopuni.
Njegova je poezija ekstatična, što je i sam posvedočio („Bliskost sa Bogom i božanski užitak“), a dokumentovala Marija Mitrović u svojoj studiji Pregled slovenačke književnosti (1995, IKZS). U Šalamunovoj se poeziji kroz trivijalnosti i svakodnevnicu dolazilo do viših društvenih ideja, za razliku od drugih posleratnih slovenačkih pesnika poput Dana Zajca i Edvarda Kocbeka, koji kroz mračne slike dočaravaju suštinu beznađa i straha. Šalamun je cinik, ironičan, duhovit, grozničav, gotovo groteskan autor, opredeljen za ekstremne avangardne obrasce, te zato deluje kao da bi ta poezija mogla biti napisana od bilo koga. Ispisane često u prvom licu, odišu ispovednim tonom. On je razbio tradicionalni poetski jezik i poeziju koja se temelji na simbolu. Zbog svega navedenog bio je vrlo kontroverzan, a zbog jedne svoje pesme je gotovo završio u zatvoru!
Jedan od najpoznatijih i najreprezentativnijih slovenačkih pesnika ostavio je svoj trag i u evropskoj književnosti. Prevođen na mnoge jezike, sa nekoliko antologija na engleskom, čime njegovo mesto u književnosti možemo uporediti, na primer, sa statusom kakav je uvažavao Vasko Popa. Osim statusa, delili su i određene pretenzije. Istaknuti pesnik srpske književnosti bio je Šalamunov veliki uzor, te možemo uvideti i postojanje izvesnog dijaloga između dva pesnika. Naime, Vasko Popa, u zbirci pesama Nepočin polje piše ciklus pesama „Igre“, a to igranje može označavati bivstvovanje. Tomaž Šalamun svojoj prvoj zbirci nameće sličan ključ za tumačenje poezije – Poker (Poker; 1966). A šta je poker nego igra? I to kakva! Ona koja podrazumeva izvesnu veštinu, ali u kojoj glavnu ulogu igra sreća ili sudbina. Dakle, ako je za Popu bivstvovanje igra, za Šalamuna je bivstvovanje igra na sreću, bivstvovanje koje iziskuje pretvaranje, blef i igranje uloga, kako bi se stvari okrenule u korist igrača. Iako Popa kroz naivne igrarije govori o ozbiljnim temama, Šalamun dodeljuje uloge – maske, pri čemu isključuje naivnost i uključuje proračunatost; njegove pesme nisu ono o čemu govore, već treba da dovedu do izvesne katarze. Oslobodimo li se bukvalnog značenja pesama, spoznajemo jednu ideju koja je nedostajala prethodnicima.
Poker je prva zbirka Tomaža Šalamuna, a ujedno, možda, i najzanimljivija. U njoj se ispoljava pesnik pobune, želje za promenom, provokacijom i destruisanjem književnog nasleđa. To destruisanje nasleđa možemo, na primer, videti u pesmi „Nacrtaću krst“ („Narisal bom križ“), u kojoj je autor odsutan. Čitalac, u ovom slučaju, postaje koautor, njegov je zadatak da pronikne u pesmu jer sam tekst obiluje uvrtanjem i mešanjem rečenica zbog odsustva znakova interpunkcije. Šalamun, poput Pope, govori o svakodnevnim, banalnim stvarima, personifikuje ih, te stolica iz Popine pesme „Stolica“ u pesmi „Nacrtaću krst“ dobija jednu dublju veličinu i nastavak. Ona, koja bi se kod Pope rado sjurila niz stepenice, kod Šalamuna „trči od kupatila do kuhinje“, ona koja bi se odmorila, kod Šalamuna se pita „šta će biti sa mojim posmrtnim životom“. Ovo umnogome, moramo priznati, odgovara potrošačkoj percepciji ispunjavanja funkcije, koja se ispunjava sve dok ne dođe vreme za odmor – smrt, a potom se stara stvar odbacuje i menja za novu koja će istu tu funkciju ispunjavati. Ukoliko ovu stolicu shvatimo kao metaforu za čoveka, možemo se zapitati koja je uloga čoveka u potrošačkom društvu, no to je već tema za neki drugi tekst.
Pesma koja je kruna Šalamunove oštre ironije i ona, pomenuta, zbog koje je zamalo završio u zatvoru je „Zašto sam fašista“ („Zakaj sem fašist“). Već je po naslovu jasan razlog za krivično gonjenje. Ubijanje ljudi je uzbudljivo u pesmi predstavljeno kao uzbudljivo, rat je blaženstvo, ali sve je to već viđeno u ratovima koji su prethodili. Šalamun u svojoj brutalnosti odlazi dalje. Ubiti vojnika je nešto prosečno, potrebno je „ubiti i izmučiti čoveka koga najviše voliš“ da bi se dostigao novi nivo satisfakcije. Posebnu pražnju privlače delovi stihova „jevrejske svinje/ su trule“; jer sam je Šalamun bio Jevrejin. Na ovoj pesmi mu je Danilo Kiš (takođe Jevrejin) čestitao, dok je David Albahari odlazio kod beogradskog rabina kako bi situaciju izgladio. Ako čitalac nije upoznat sa poetikom autora, trebalo bi da mu ova biografska činjenica ili ove anegdote budu već prva crvena zastavica. A o čemu se, zapravo, radi?
Pre svega, valjalo bi nagovestiti da pesnici savremene književnosti sebe često predstavljaju kao nešto negativno – zveri, demone i slično. Ovu ideju nije donela savremena književnost, već potiče još iz srednjeg veka, od francuskog pesnika Vijona, a podrazumeva da je pesnika dotakao Saturn, bog mraka i smrti. Mi, pred sobom, imamo jednog pesnika koji se „umorio od svog plemena“, prethodnika; svestan je istrošenosti tema, motiva i jezika. Šalamun zna da u drugoj polovini XX veka poređenje sa zverima, demonima i đavolom, kakvo imamo kod Edvarda Kocbeka, još jednog slovenačkog modernog pesnika, ili Njegoša, više ne postiže isti efekat, te se pita – šta ili ko je demon modernog doba?
U prilog tome ide i prvi stih: „Dosta mi je socijalne mimikrije“. Naravno, posle Drugog svetskog rata to je fašizam, ali se kroz stihove provlači i slika potrošačkog društva. Pesnik u modernom svetu ne može pisati o lepoti prirode i muzama, već treba koristiti nasilne metafore, biti onaj koji iskače iz mase, treba biti glasnik promene. Dakle, Šalamun nije fašista, već se koristi novim načinom izražavanja koji je u službi oneobičavanja percepcije čitaoca. On treba da šokira, da prenese ideju, da se bori protiv lakog zaboravljanja zla u svetu koje je Evropa već prihvatila, sa kojim se već familijarizovala.
Šalamunovu poeziju treba čitati kao što bismo posmatrali, na primer, neki od Pikasovih portreta. Kubisti lica prikazuju istovremeno sa nekoliko strana, a sve strane jednako su važne. Sličan je princip primenjen i u Šalamunovoj poeziji, koju ne treba doslovno shvatati. Ona je, poput kubističkih slika, poliperspektivna i tek sagledavanjem svih strana dolazi se do suštine značenja, a ta suština nosilac je vrhunske kritike modernog doba. Dakle, iako pesme deluju kao da ih je mogao svako napisati, ne mogu biti tumačene od strane svakoga.
* * *
Tomaž Šalamun, „History“
Tomaž Šalamun je neman.
Tomaž Šalamun je đule u vazduhu.
Niko ne zna za njegovu orbitu.
Leži u polumraku, pliva u polumraku.
Ljudi i ja ga gledamo, začuđeni,
nadamo se dobru, možda je zvezda repatica.
Možda je kazna božja,
kamen, međaš sveta.
Možda je takva tačka u vasioni
koja će davati energiju planeti,
kad bude ponestalo nafte, čelika, hrane.
Možda je samo igra ćelija, čvoruga
i trebalo bi joj otkinuti glavu kao pauku.
Ali nešto bi onda upilo
Tomaža Šalamuna, verovatno glava,
verovatnije glava nego telo.
Iz glave bi izrasle nove noge.
Verovatno bi je trebalo stisnuti
između stakala, fotografisati i staviti
u formaldehid, da bi je deca gledala
kao fetuse, morske vile i čovečje
ribice. Vratari bi špekulisali
s ulaznicama i dvaput ih prodavali.
To je dobro za ljude, jer im daje hleb.
Druge godine biće verovatno na Havajima
ili u Ljubljani. Na Havajima je vrlo
toplo. Ljudi idu bosi na univerzitet.
Talasi su visoki do sto stopa.
Neprestano drma, drma zemlju.
Gradom jure čićardžije.
Kraj je fantastičan za ljubav,
jer je so u vazduhu i blag vetar.
Ali u Ljubljani ljudi kažu: pogledaj!
To je Tomaž Šalamun, otišao je u radnju,
sa svojom ženom Maruškom kupuje mleko
da bi pio mleko.
And that’s history.
Preporuke za čitanje:
Tomaž Šalamun, Pesme/Pesmi (dvojezično izdanje), izbor Janko Kos, prev. Dejan Poznanović, pogovor Niko Grafenauer; Narodna knjiga, 1974.
Temati o poeziji T. Šalamuna u časopisu Agon:
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_22/o%20poeziji/1.Tomaz_Salamun_Poker.html
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_30/o%20poeziji/1-salamuna_na_stranu.html
