Jedan japanski ornitolog možda je po prvi put dokazao da životinje međusobno komuniciraju koristeći reči i gramatiku.
Tošitaka Suzuki, docent Hakubi centra za napredna istraživanja Univerziteta u Kjotu, počeo je da se zanima za japanske senice tokom druge godine studija na Naučnom fakultetu Univerziteta Toho. U šumi blizu odmarališta Karuizava, jedna senica se iznenada oglasila naročitim zovom „hii-hii“, nakon čega je čitavo jato odletelo. Odmah zatim, na nebu se pojavio soko, prirodni neprijatelj senice.
Uveren da senice koriste različite zovove u različitim prilikama, Suzuki se bacio na eksperimente. Od tada, ovaj istraživač koristi šume kao svoju laboratoriju, provodeći u njima šet do osam meseci godišnje.
Na početku, Suzuki je započeo rad na dokazivanju da ptice koriste različite „reči“. Isprva je isprobavao pretpostavku da zov „đa-đa“, kojim su se senice oglašavale kada bi se pojavila zmija, doslovno znači „zmija“. Suzuki je postavio prepariranu zmiju iznad jednog gnezda i potvrdio da senice zaista prave „đa-đa“ zvuk. Ptice nisu pravile isti zvuk sa drugim prepariranim predatorima poput sokola.
Potom, Suzuki je puštao snimak zova „đa-đa“. Čuvši ga, ptice su zagledale ispod gnezda i po zemlji, baš kao da traže zmiju. Samo po sebi ovo ipak nije potvrdilo da je „đa-đa“ prava reč. Kako je Suzuki rekao, ptice su „možda imale refleksivnu naviku da gledaju dole“.
Tada se dosetio još jednog eksperimenta. Okačio je štap sa vrpcom za stablo drveta, polako ga povlačeći — oponašajući kretanje zmije uz drvo — istovremeno puštajući isti „đa-đa“ zov sa zvučnika. U većini slučajeva senice su prilazile štapu i naizgled ga ispitivale. Kako je g. Suzuki zaključio, senice su, nakon što su čule „đa-đa“, mislile da je zmija blizu, zbog čega su proveravale štap.
Rezultati istraživanja Tošitake Suzukija objavljeni su u Proceedings of the Natural Academy of Sciences of the United States of America. Japanska senica tako je postala prva životinja za koju je dokazano da koristi reči.
Suzuki je takođe istraživao specifičnu ptičju „gramatiku“. Tokom ispitivanja se usredsredio na karakterističan zov kojim se senice oglašavaju kada teraju svoje prirodne neprijatelje: „pii-cupi, đi-đi-đi“ (oprez, okupljanje). Kada čuju ove zvuke, senice se zgrnu oko svog prirodnog neprijatelja i prete im, istovremeno pazeći na svoje okruženje. Međutim, ptice nisu delovale uzbunjeno, niti su se okupljale, kada je red reči bio zamenjen sa „đi-đi-đi, pii-cupi“. G. Suzuki smatra da je to zbog toga što ptice ne prepoznaju samo pojedine „reči“, već i i njihovu „gramatiku“.
Postoje brojni izveštaji o životinjama koje se navodno sporazumevaju sopstvenim „jezikom“, ali nijedan od ovih slučajeva nije naučno potvrđen. Prema rečima Suzukija: „Istraživanja životinjskog jezika nisu mnogo odmakla zbog pretpostavke da su ljudi potpuno drugačiji od životinja. Nadam se da će moj metod biti koristan drugim istraživačima“.
Budući cilj Tošitake Suzukija je stvaranje polja koje je nazvao „životinjske lingvistike“ sa ciljem da produbi ljudsko razumevanje životinjske komunikacije.
Izvor: 毎日新聞 (Mainichi Shimbun)
