Piše: Suzana Kovačević
„Kako mogu da pomognem upitah srce moje reče napiši knjigu“ početni su stihovi i uvod u poeziju mlade kanadske pesnikinje indijskog porekla, koja je iskoristila društvene mreže, prvenstveno Instagram, kako bi svoju poeziju predstavila svetu i stekla popularnost koju danas ima. Danas se uz njeno ime vezuju pojmovi „insta-poet“, „pop poet“ i „internet poet“ i samo je jedna u nizu savremenih pesnika i pesnikinja koji su na ovaj način pristupili svetskoj književnoj sceni.
Zbirku čine kratke poetske i prozne celine, grupisane u cikluse, čiji naslovi upućuju na tematiku i glavni ton pesama svakog ciklusa zasebno. Govorimo o celinama koje se zovu: povređivanje, ljubljenje, rastajanje i isceljenje. Autorka se odlučila za interesantno idejno rešenje, pesme je dopunila sopstvenim minijaturama, ilustracijama koje se nalaze gotovo uz svaku pesmu, jednostavnim linijama koje se uklapaju uz sažetost velikog broja pesama. Takođe, na kraju zbirke imamo biografiju u obliku poezije kojom se ona predstavlja čitaocima. Naslov koji je poput opšteg mesta i izlizane fraze upućuje na poreklo pesnikinje i hindu praksu lečenja ovim namirnicama, ali i na cilj pisanja, a to je stvoriti poeziju koja će se prenositi večno i koja će pripadati ženama svih rasa, kultura i dobi.
Rupi se svojom poezijom obraća prvenstveno ženama, u ciklusima su obrađene teme nasilja, silovanja, odnosa oca i kćerke, odrastanja u patrijahalnim zajednicama i bivanja ženom u istim. Govori i o majčinstvu, ljubavi, bolu posle rastanka, o seksualnosti, samopouzdanju i o tome koliko je bitno da žena prihvati svoje telo i njegovu lepotu, nesavršenosti i lepotu drugih žena. Prvi ciklus je posvećen bolu, nasilju i besu, neprihvatanju nametnutog. Drugi i treći ciklus su posvećeni ljubavi, senzualnosti, čulnosti i ponovo bolu, jer se upravo on nameće kao konstanta koja je začin svakoj životnoj fazi. Četvrta celina je okupirana ponovnim nalaženjem, okretanjem sebi i ljubavi prema sebi, učenjem o položaju žene i feminizmom. Svaki ciklus predstavlja suočavanje sa bolom i put ka izlečenju. Cikluse određuje jedna fluidnost, bezvremenost i bezprostornost. Svaka reč je jedno novo pomeranje i okretanje sebi kroz učenje o ranama i surovosti.
Autorka je knjigom želela da stvori svojevrsni molitvenik ili zbirku poruka za svakodnevicu i sve boli koje život sa sobom nosi. Određene pesme govore o sirovoj čulnosti, erotici i seksualnom činu u kom žena ne može da izrazi svoju senzualnost. Pojedine pesme koje pripadaju drugom i trećem ciklusu su na granici patetike ili su duboko zagazile u nju i predstavljaju bezrazložno gomilanje reči i rečenica i lomljenje rečenice u stihove i ukazuju na nedostatak književne prakse, nesređenost misli i nemogućnost kazivanja željenog.
Činjenica je da je zbirka komercijalnog karaktera i da pesme podsećaju na citate koje možemo naći na raznim platformama, ali je u njima očitana jedna iskrena emocija i želja da se stvori jedno žensko pismo dostupno svima, poezija u kojoj se svaka žena može pronaći ili reći da baš te reči opisuju kako se u tom trenutku jedna od nas oseća. Pesnikinja je želela da pobedi stereotipe, prevaziđe tabue i ulije jednu novu hrabrost ženama u borbi za jednakost i položaj u savremenom svetu.
MED I MLEKO, Rupi Kaur
Prevod: Katarina Brajović
Podgorica, Nova knjiga 2017.
208 str.
